Kako je raditi za najveću društvenu mrežu, “sagoreti“ u Americi, ali i ostvariti dečački san, nakon što sve napustiš i vratiš se u Srbiju, ispričaće vam Slavko Fodor, tvorac jedne od hit igara danas.
Slavko je uspešnu karijeru u Silicijumskoj dolini, svetskom IT i preduzetničkom centru, zamenio povratkom u Srbiju, da bi se vratio prvoj ljubavi - pravljenju igara.
Ovo je njegova priča…
Slavko Fodor je od najranije mladosti želeo da se bavi pravljenjem video igara. Zbog toga je krenuo da programira od 14. godine, a posle srednje škole je upisao i završio Računarski fakultet, izabravši zanimanje programera. Ipak, put ga je naveo na drugu stranu.
Umesto pravljenja igara bavio se enterprise Javom i radio na distribuiranom pretraživaču interneta. Iako je na vrhuncu karijere došao do toga da radi u Facebook kompaniji, jednoj od najuspešnijih kompanija na svetu, gde je Mark Cukerberg lično ocenio da su njegova postignuća izuzetno važna, a Šeril Sandberg njemu i timu slala zahvalnice za njihov rad, Slavku “TO“ nije bilo to.
Slavko je perspektivu uspešne karijere u Silicijumskoj dolini, svetskom centru IT industrije, zamenio povratkom u Srbiju, i povratkom prvoj ljubavi - pravljenju igara.
Umesto gotovo garantovanog uspeha u Facebook-u, svoje vreme i novac je stavio na opkladu da će igra, koju su njegov tim i on smislili, biti sledeći veliki hit u izuzetno kompetitivnom svetu sportskih video igara.
Da li će i biti možete i sami da procenite, tako što ćete preuzeti i probati igru Football Clash Arena 2018, koja je danas lansirana za iOS i Android a, ukoliko uspeh zavisi od toga koliko se vremena i pažnje uliva u projekat, onda je on za ovu igru dosta izvestan, kao što ćete videti iz ove priče o njoj i njenom autoru.
Životna fascinacija igrama
Rođen u Sarajevu, Slavko je mladost proveo u Kikindi. Još od petog razreda je želeo da pravi igre, a od sedmog je krenuo da se bavi programiranjem, upravo kako bi mogao da dosegne svoj san. “Kad smo ’izlazili u grad’, u Kikindi, igrali smo Cadillacs & Dinasours na arkadama, nas trojica odjednom, i bili smo fascinirani tom igrom. Prvi pokušaj da napravimo nešto svoje nam je bio u sedmom razredu. Zajedno smo prčkali demo-e, napravili mini ’point and click’ avanturu po ugledu na Myst“, počeo je Slavko svoju priču, za Startit.rs portal.
Slavko je studirao RAF zbog toga što mu je bio interesantan tada eksperimentalni smer “nove tehnologije”, na kome se od treće godine učila i veštačka inteligencija. Svoju fascinaciju igrama je dalje razvijao praveći svoje “engine“ i prenoseći je nekim novim klincima, podučavajući učenike Matematičke gimnazije i Računarskog fakulteta.
Football Arena i kako ju je “isekao Veliki Brat“
Vrlo važan korak u napretku Slavkovog sna bila je igra Football Arena. Igra predstavlja kombinaciju fudbala i šaha, zapravo se igra fudbalska utakmica, ali je sličnost sa šahom u tome što je igra potezna i svaki igrač ima predefinisan način na koji se kreće i šutira. Igra na kojoj danas rade je zapravo rimejk ove prve i konceptualno je ostala ista.
“Taj fudbal smo smislili na brzinu. Sećam se da sam kolegama na razvoju igre, na tabli, novčićima objašnjavao kako bi trebalo da izgleda. Onda smo krenuli u realizaciju. Ja sam programirao neku inicijalnu mehaniku i tako je to počelo 2006. godine“, objasnio je Slavko.
Rad na prvoj verziji je trajao danonoćno otprilike dva-tri meseca i igra je bila spremna za lansiranje taman pred početak Svetskog prvenstva, koje se te godine održavalo u Nemačkoj.
Cela priča sa tadašnjim medijskim saradnicima je trajala samo šest meseci, ali je za to vreme igra postala veoma popularna - toliko da su organizovani turniri, a igralo ju je čak 30.000 registrovanih korisnika, i to u vreme kada je Internet u Srbiji bio u začetku i 90 % korisnika i dalje bilo ograničeno na dial-up vezu. Saradnja sa “devedeset dvojkom“ je završena ubrzo nakon što je na scenu stupio Veliki brat, koji se te godine prvi put emitovao u Srbiji. “Tad je počeo ’Veliki brat’ i to je počelo da generiše prevelike pare, pa mislim da je ceo ovaj poduhvat prestao da bude zanimljiv tadašnjim partnerima, jer nije mogao ni blizu da napravi sličan profit, a njihov IT departman je bio zadužen da ga održava“, rekao je Slavko o prekidu saradnje sa bivšim sajtom.
Slavko i ekipa su još neko vreme nastavili da rade na igri, isplanirali su nekoliko novih funkcionalnosti, ali zbog loše projektovanih troškova nisu uspeli da ih završe i implementiraju. Tako je priča o fudbalskoj igri barem na neko vreme stavljena po strani.
“Ja sam otišao u Ameriku 2011. Od prvog pokušaja sa igrom 2006. i toga kad sam otišao je prošlo pet godina, i ništa drugo se nije dešavalo na domaćoj sceni pravljenja igara, barem ne u Beogradu i da smo mi to znali… Možda je tad i postojala neka startap ekipa, ali siguran sam da ni Nordeus još nije bio poznat, nije bilo nikoga. Em što nije bilo nikog nego nije bilo ni priče o tome da ti neko da neke pare da praviš igru. Teško je moglo da se nađe, jedino da imaš nekog bogatog strica, pa da moliš za pare. Nisi imao nikakve VC-jeve, nikakve fondove, ništa“.
Ipak, stvari su se promenile. Možda ne dovoljno brzo, ali jesu - i u Srbiji i u Slavkovom životu, u koji je stigao Facebook.
Misija: Uzeti Facebook pare...
Slavko 2011. godine odlazi u Facebook, zajedno sa još nekoliko kolega sa RAF-a, što je tada bila toliko velika vest da su je preneli i najveći domaći mediji. Ideja je bila da se nakon par godina u Silicijumskoj dolini vrati u Beograd i ponovo pokrene priču oko video igre. Okolnosti su učinile da u Facebook-u ostane duže nego što je inicijalno planirao, iako je rad u tom gigantu, do pred sam kraj, bio daleko od idiličnog - tamo je bio jedini član u “timu”, koji se bavio bezbednošću dece na Facebook platformi.
“Ideja kod odlaska u Facebook je bila da tamo uzmem pare, a primarna motivacija kod uzimanja para i toga šta ću posle sa njima, bila je da napravim firmu i da završimo tu igru. Ukupno sam bio tamo pet godina, tj. četiri godine i 10 meseci“, priseća se Slavko Fodor priseća se i dodaje: “Mi smo se tad trudili da prepoznajemo dečju pornografiju, koristili smo sisteme, koji prepoznaju na video materijalima decu i koji prepoznaju porno sadržaj. Analizirali smo razgovore i frekvencije pojavljivanja termina u njima.Menadžment u Facebook sistemu je takav, da ti je menadžer više kao mama nego kao šef (za razliku od Srbije). Njegov zadatak nije da određuje šta ćeš i kako da radiš, već da vodi brigu o tebi, od onoga što ti smeta na samom poslu, do toga da li te boli glava, da li imaš privatnih problema i drugih sličnih stvari. Tu je da te sasluša, pomogne ti da nađeš rešenje i da zapravo otkloni sve stvari koje te sprečavaju da maksimalno napreduješ“.
Uprkos svemu tome, Slavkov veliki problem rada za Facebook je bio upravo u činjenici da njegov direktni menadžer nije razumeo značaj toga na čemu je on radio.
“Imao sam nekoliko situacija, naročito u tom prvom periodu od godinu, dve dana, jer je došao menadžer, koji je bio zadužen za veoma mnogo ljudi i koji uopšte nije razumeo šta ja radim. To je meni napravilo dosta stresa, jer on, kao što ima ulogu da ti pomogne da uspeš, isto tako ima zadatak da te dalje predstavlja kad se meri tvoj učinak. On zapravo tebe prodaje. Ako se ne “poklapaš“ sa menadžerom, onda je to dosta nezahvalna situacija. Ceo prvi deo boravka tamo mi je zbog toga bio traumatično iskustvo, jer tako nešto ne bih trpeo u Beogradu nikad, a zbog toga što sam otišao u Ameriku, u Facebook, osećao sam da poraz, tj. otkaz nije prihvatljiv, nego da moram nekako to da prevaziđem“, zaključio je Slavko.
Onda ga je primetio Cukerberg…
U trenutku kada je Cukerberg video ono na čemu je Slavko radio tokom prethodne četiri godine, stvar se potpuno okrenula, makar sa strane menadžmenta u toj kompaniji.
“Postoji nešto što se zove ’Zuck review’ i radi se na svakih šest meseci ili na godišnjem nivou. Tad ideš kod njega i izlažeš to što radiš. On ti postavlja pitanja i neverovatno je koliko ulazi u suštinu. Tad je njemu najzad bilo sve pokazano, objašnjeno i on se veoma oduševio. Insistirao je da ceo naš departman reorganizuju oko toga što ja radim, jer je to smatrao najvažnijim, zbog dece. Jedva su ga ubedili da, iako to jeste jako bitno, tu ima mnogo više aspekata i da to ne može da bude broj jedan“.
Šeril Sandberg, COO Facebook mreže i jedna od najuticajnijih osoba u Silicijumskoj dolini, mu se, takođe u jednom trenutku lično zahvalila što radi na tako važnoj stvari.
Ipak, iako je posle četiri godine prepoznat značaj toga što je radio, bilo je kasno da ga to motiviše da ostane u Facebook kompaniji.
Facebook lekcije primenjuje i danas
Iako je rad u Facebook kompaniji tokom četiri godine bio naporan i ne potpuno ispunjavajuć, pored inicijalne želje da tamo ode da bi zaradio novac, Slavku je iskustvo rada u gigantu iz Doline bilo od velikog značaja za kasnije vođenje svog tima u Srbiji i povratak na video igru, o čemu kaže: “Primarno je što sam uspeo da uštedim novac, koji mogu sad da koristim, da ne moram da odvajam od usta i da možemo normalno da radimo i zaradimo. Druga, tehnička stvar, koju sam povukao iz Facebook-a i. koju danas ovde intenzivno koristimo, je code review. To znači da, svaku promenu koju radimo, svaki kod koji ubacujemo mora da pogleda neki drugi inženjer, barem jedan, i da sve aminuje. To je nešto najvažnije što sam naučio tamo i što sad širim dalje“.
Nakon povratka u Srbiju, Slavko je u Beogradu vodio kancelariju startapa LotusFlare iz Silicijumske doline, koji je pokrenuo jedan od njegovih bivših kolega iz društvene mreže. Ideja je bila da se oproba na liderskoj poziciji i “ispeče” menadžerski zanat pre nego što se upusti u formiranje novog tima, koji bi radio na video igri.
Malo ko se može pohvaliti time da je ostao veran svom snu iz detinjstva, a još manje da ga je zapravo ostvario. Možda zvuči otrcano, ali Slavkova želja da napravi i lansira svoju video igru je zaista u najbukvalnijem smislu njegov dečački san i to se oseća svaki put kad priča o tome.
“Nikad nisam prežalio što ovo nismo lansirali. Jako me je pogodilo, jer sam mnogo u nju investirao, mnogo sam programirao, neke neverovatne stvari sam napravio. Moj diplomski objašnjava kako funkcioniše cela infrastruktura za server, celog tog sistema. Posle, kad sam prešao da radim neki drugi posao i uštedeo neke pare, hteo sam opet da uložim u to. Tad možda nije bila prilika za neke druge ljude da ponovo pokrenemo to i nikad to nismo uspeli da isteramo, a nisam ni imao dovoljno para baš da finansiram ceo projekat. Sve u svemu meni je ova priča veoma emotivna. Za tih 12 godina sam nekoliko puta pisao igru od nule, barem jedno tri puta, možda čak i pet. Zavisi od segmenta. Mnogo sam se tome vraćao, mnogo sam se emotivno investirao, tako da mi je bitno da vidim šta će se desiti, makar i propao“.
Poslednji put (pre ovog finalnog) kada su se ponovo vratili radu na igri je bilo tokom njegovog boravka u Americi, dok je još uvek bio u Facebook-u.
“Mislim da smo 2013. ili 2014. godine probali opet da radimo i opet smo stigli do nekog finog stadijuma, ali ne možeš ti da napraviš jedan tako ozbiljan proizvod, a da ga radiš uz glavni posao, posebno u Americi. Nemaš vremena, a nekad, priznajem, nemaš ni volje. Možeš dok god radiš one najfinije, najzanimljivije stvari, praviš samo igru i onda te to nosi. Kad treba da praviš high score-ove, dugmiće i sve te tako sitne stvari onda ne možeš. Uzima energiju i zato stvarno mora to da ti bude posao i da tako izguraš. To je bio poslednji pokušaj da mi to uradimo sami, na mišiće i to je propalo“.
U par navrata je razmišljao i da priču nastavi sam, ali je odlučio da ipak ne radi to bez starih partnera, tako da se tokom svih 12 godina srž ekipe maltene nije menjala.
“Ja bih to realizovao sam da oni nisu hteli, ali naravno da su hteli, jer svima nam je ostao taj dobar osećaj. Ja sam imao takvu stopostotnu veru u to. Bukvalno svaka osoba koja je sa mnom popila pivo, a mnogo ih je bilo, zna za ovaj fudbal, svima sam pričao o tome“, iskren je bio Slavko za Startit.rs.
Iako je priča o pravljenju igre sve vreme bila u vazduhu, nakon Slavkovog povratka iz Facebook-a prošlo je još 11 meseci pre nego što su je ponovo započeli.
“Prvih šest meseci sam bio potpuno van svega, pritom mislim baš svega i bio bih i duže. Trebalo mi je da se odmorim, jer sam u Americi ’sagoreo’ i nije mi se više ništa radilo. Ako bih nešto mogao da promenim, voleo bih da sam mogao pre da se ovako uključim u ovaj projekat, kao što sam sada u njemu non-stop. Ja nisam dve godine programirao i veoma mi je opao ’skil’l, ali su mi moje iskustvo i činjenica da znam kako šta treba da se radi pomogli da neke bolesti i probleme prevaziđem mnogo ranije“.
Ekipu koja se pre godinu i po dana pridružila timu i počela da radi na igri, čine momci sa RAF-a, Aleksandar Stančić, Nikola Trivić i Peđa Stamenković.
“Stančić je moj bivši student sa RAF-a, treća generacija možda, četvrta, kojoj sam počeo da držim vežbe i znao sam oduvek da je gejmer i veliki car. Njega sam prvog zvao u novembru 2016, a krenuli smo da radimo u decembru te godine. On je bio slobodan, a onda su došli i drugi momci, isto sa RAF-a“, objasnio nam je Slavko.
Igra je konceptualno ostala ista kao 2006, ali je sad, naravno, urađena u mnogo naprednijoj tehnologiji.
„Igra je na neki način mešavina šaha i fudbala. Zapravo se igra fudbal, a ono što je sličnost sa šahom jeste to da je igra potezna i svaka figura, tj. svaki igrač, na terenu ili na tabli, ima predefinisan način na koji može da se kreće ili šutira. Nešto slično kao što šahovske figure imaju predefinisan radijus i način kretanja. Za razliku od drugih poteznih igara gde se igra naizmenično - igrač čeka dok njegov protivnik odigra potez, Football Clash Arena omogućava da oba igrača igraju istovremeno. U šahu to možda nije dosadno, jer je u pitanju kompleksna igra, ali u svim drugim društvenim igrama je smor dok čekaš drugog igrača. Ono što je u našoj igri super je što se ti potezi ne igraju tako, nego se igraju u isto vreme. To ima dve prednosti. Jednu što su na taj način dosada i čekanje svedeni na minimum, jer se čeka možda par sekundi, a ono što je još bolje, po mom mišljenju, je što daje taj dodatni egde, zato što ja kad odigram potez u šahu ili nekoj sličnoj igri, ja igram svoj potez u odnosu na statičku pozadinu. Ovde ja imam svoje igrače i treba da im kažem da urade nešto, a u isto vreme treba da vodim računa šta će protivnik svojima da kaže. Znači, mnogo je dinamičnije“.
Ono što u igri još uvek fali jeste progresija tj. način na koji se napreduje kroz igru. Na tome će se raditi tokom narednih šest meseci, kao i na osmišljavanju konkretnih detalja monetizacije (šta će se u igri tačno prodavati tzv. in-app purchases).
“Za sada pokušavamo da naučimo šta je ono najbolje za nas u stvari. To je ono što je meni vrhunski kod igara. Kad sam zamislio prvi put igru sa tim dinarima, šta, gde i kako, pa sam to i programirao, prvi sam ’skontao’ neke akcije, jer sam toliko intenzivno znao kod. Posle kad sam video kako najbolji ljudi to igraju, nisam mogao da verujem na koji način to rade. Oni su od toga napravili nešto totalno drugo, nije to uopšte bilo ono što sam ja zamislio. To je kul stvar u video igrama, jer ti možeš da napraviš nešto, ali onda igrači mogu da stvore neku potpuno drugu igru. Mi ćemo intenzivno da pratimo baš to kako ljudi igraju, šta igraju, koje poteze i da optimizujemo igru na osnovu toga, kako bi im bilo zanimljivije. Ovo je eksperimentalna faza, koja će, nadam se, da se završi što pre, da ne bismo trošili previše novca“.
Velika ulaganja i velika očekivanja
Jedino je normalno da kad čovek radi na projektu koji je započeo pre 12 godina, u koji je sa svojim timom uneo puno sredstava i puno sebe, da ima i velika očekivanja.
Za igre ovog tipa je potrebno između nedelju i godinu dana da se “pronađu” i pokažu na tržištu, tako da bar još neko vreme nećemo znati ishod truda i rada na ovom projektu.
Ipak, kako Slavko navodi, iako se uspeh jasno meri brojem igrača i zaradom, to možda nije jedina stvar zbog koje se ovakvi proizvodi prave.
“Malo se šalim, ali ono kako meni sve ovo deluje jeste to da što ja više ulazim u ovo, što sam više all-in, tako mi se sve više stvari otvaraju i nameštaju. To je ta lična legenda, koju sam pominjao. Jasno je da nećemo rešiti pitanje gladi u svetu, ali opet mislim da se to ne gleda tako, već da se meri time koliko to tebi lično podiže dušu. Ako igra propadne, možda i nije to bila ta stvar, biće mi svakako smor ali sigurno i vredno iskustvo. Cela ta priča, koju dugo želimo i radimo mi je pozitivna, a valjda na kraju nije bitna destinacija, nego put“.