Fenomen opčinjenosti virtuelnim likovima rasprostranjen je u čitavom svetu, a evo na čemu se zasniva!
Intervju sa Stefanom Igonom, sociologom i istraživačem u CEAQ, Centru za istraživanje savremenog i svakodnevnog života na Sorboni i suosnivačem instituta za futurologiju Eranos.
Zbog čega postoji tolika fasciniranost virtuelnim ikonama?
"Ova fasciniranost je uglavnom odlika zapadnog sveta. Način na koji mi Evropljani razumemo i zamišljamo mašine, i samim tim virtualne kreacije, je iznedrio paradoksalnu mešavinu zadivljenosti i odbojnosti u našem odnosu prema veštačkim bićima. Predstavljanje i stvaranje veštačkog života je u našem svetu svojevrstan tabu. Pored naše judeo-hrišćanske kulture koja nam i dalje brani da zauzmemo mesto Boga u ulozi stvaraoca života, takođe imamo iza sebe skoro ceo vek ispunjen naučnom fantastikom koja nas uči da se svako veštačko stvorenje na kraju okrene protiv svog kreatora, od Frankenštajna do Zabranjene planete i slično," navodi Igon.
"U Aziji, situacija je sasvim drugačija. Odnosi sa ovom vrstom entiteta postoje od davnina. Isto se može primetiti u Južnoj Americi i Podsaharskoj Africi, gde objekti nisu svedeni samo na njihovu upotrebnu funkciju, i shodno tome se može komunicirati sa ne-ljudskim subjektima bez sticanja utiska da je takvo ponašanje potpuno ekscentrično, što nije slučaj u od našim kartezijanskim kulturama.
Dakle, Evropa tek otkriva veze sa virtuelnim, isključivo putem tehnologije, dok je taj fenomen na drugim mestima već potpuno utemeljen. To iskustvo je sve vreme podstaknuto i željom da se prevaziđe kulturni tabu."
Ljudi su fascinirani virtuelnim, ali u isto vreme i strahuju od njega. Granice između stvarnog i virtuelnog života postaju zamagljene. Šta je uzrok tome?
"Ljudi su dugo delili odnose na stvarno i virtuelno. Ovo potiče od naše aristotelijanske tradicije razlikovanja između istinitog i lažnog, svetlosti i tame, itd. Veliki deo naše kulture je zasnovan na tome. Međutim, danas primećujemo pojavu situacija u kojima je fikcija – dakle, nešto što nije stvarno – uspešnija od nauke u objašnjavanju sveta. Igra, fikcija i 0fikcionalizacija pomažu u davanju smisla, razumevanju i predviđanju ishoda ili rezultata… Istina nije više apsolutna, već je odluka o njoj prepuštena onome ko se njome poigrava ili je tumači. U kontekstu današnjice, kada se čini da su društvena pravila manje uočljiva ili potpuno nerazumljiva, pribegavanje igri, fikciji i bajci je princip koji nudi bolje razumevanje naše okoline i reakcija ljudi oko nas. Štaviše, u turbulentnim vremenima igra nam pomaže da vratimo značenje svetu koji je postao nejasan.
Veštačko ovde ima glavnu ulogu. Suprotno našoj aristotelijanskoj tradiciji, danas virtuelno zamišljamo kao neku vrstu savršenstva, u smislu ispravljanja nesavršenog sveta. Virtuelni svetovi prkose greškama. Dakle, virtuelna bića biramo i volimo zato što ne mogu da nas razočaraju. Upravo zbog toga je jedan Japanac nedavno oženio virtuelnu ikonu Hatsune Miku. Utapanje u virtuelno nam omogućava da otkrijemo njegovu etimologiju, koja se vezuje za potencijal veći od stvarnosti. Tako izbegavamo nepravdu stvarnog života, i razaranja prouzrokovana navikama, starenjem i smrću. Sa druge strane, veštačko takođe omogućava nadogradnju stvarnosti. Pojedine kozmetičke marke su preko aplikacija iskoristile ovaj trend i pretvorile ga u novu uslugu," navodi Igon.
Savršena koža, odeća u trendu i idealno prikazani životi: svi pokretači trendova u stvarnom životu počinju da izgledaju isto. Zar to ne čini virtuelne pokretače trendova autentičnijim?
"Naš odnos sa tehnologijom je ambivalentan, ali veštačko nam omogućava da uživamo u iskustvima koja bi bila nezamisliva bez alata. Kroz istoriju, kad god bi se tehnologija suprotstavila popularnoj kulturi, taj sukob bi pratilo širenje principa i načina izražavanja, ali i pomeranje perspektive i kulturnih okvira iz kojih posmatramo celokupnu sliku. Digitalni svet, Instagram i milijarde selfija su promenili način na koji zamišljamo i predstavljamo stvari.
U interesu je marki koje prate kulturnu estetiku i pravce da učine ono što se već radi u Aziji, i ponude ne samo jednu ikonu već čitav izbor likova, kao što je slučaj u korejskim dramama i TV serijama gde su heroji uglavnom deo grupe i nude politeistički prikaz sveta, gde je svaki od njih sposoban da definiše sopstveni identitet kroz niz izraza. Time se izbegava strogo definisan prikaz likova i identiteta, i smanjuje rizik od neuspeha u privlačenju publike i pridobijanju njihovih simpatija," zaključuje on.