MONDO IKONE 13 Plavi andjeo koga je ubio smisao za humor Lucano Re Cekoni

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Fudbal

MONDO IKONE #13: "Plavi anđeo" koga je ubio smisao za humor!

Autor Milutin Vujičić
Autor Milutin Vujičić

Nastavljamo serijal tekstova o fudbalerima koji su imali neobične karijere, a nema boljeg trenutka da ih upoznate nego sada kada nema sporta. U ovoj epizodi MONDO IKONA predstavljamo vam šaljivdžiju koga je jedna šala koštala...

Izvor: Guliver/Marco Rosi/Getty Images

Kada bismo vas pitali, i odmah oprostite na slobodnijem izrazu, koga od aktivnih fudbalera smatrate za najvećeg zajebanta, verujemo da bi se većina prvo setila Marija Balotelija.

Toliko gluposti je "Balo" napravio na terenu, od crvenih kartona preko svađa do tuča, da je čak i Žoze Murinjo rekao da misli da ima "jednu nervnu ćeliju". Privlačio je pažnju na razne načine, a najdalje je otišao kada je noć pred mančesterski derbi odlučio da sa prijateljima "ispaljuje" vatromet kroz prozor u kupatilu, da bi potom vatra prešla na peškire i pretila da izgori čitavu kuću, međutim vatrogasci su stigli na vreme i "Super Mario" je prošao nepovređen.

Možda će vas zanimati

Dan kasnije "razvalio" je Mančester junajted s dva gola u pobedi od 6:1, a proslavio je pokazavši majicu ispod dresa na kojoj je pisalo "Why Always Me?" (Zašto uvek ja?).

Odmah je bilo jasno da je Baloteli kivan na to što ima negativnu reputaciju zbog svojih nestašluka i glupih fora (bacao je i pikado strelice na omladince Sitija itd.), i da je sve "urota" protiv njega, a nijednom kroz glavu mu nije prošlo da je zapravo izbegao tragediju.

Jedan njegov sunarodnik koji je takođe važio za "šaljivdžiju" nije bio takve sreće.

U ovoj epizodi MONDO IKONA pričamo vam o italijanskom fudbaleru neobičnog imena čija je karijera prekinuta kada je imao samo 28 godina, ali ne iz hiljadu puta ispričanih razloga.

Lučano Re Čekoni je prestao da igra fudbal jer je ubijen.



Plavokosi vezista rođen je u Nervijanu, selu nadomak Milana, tri godine po završetku Drugog svetskog rata. Od oca zidara nije mogao da nasledi bogatstvo, ali jeste kraljevsko prezime ("Re" - kralj). Prema legendi, istinitoj ili ne, taj dodatak u prezimenu bio je poklon kralja Vitorija Emanuela II, prvog vladara ujedinjene Italije, svim ljudima iz Nervijana koji su ga oduševili fantastičnom hranom.

"To je bogatstvo koje mi svet ne može oduzeti, imam prezime kojim se dičim".

Tako se prezime Čekoni pretvorilo u Re Čekoni i stiglo do junaka naše priče Lučana koji je prolio mnogo znoja praveći nameštaj sa svojim rođakom pre nego što je prelomio da bude fudbaler.

Prve fudbalske korake napravio je u Pro Patriji, u trećoj italijanskoj ligi, da bi potom stigao do dresa Fođe s kojom je stigao do Serije A, pa osetio kako je i ispasti u drugi rang, međutim jasno je bilo da to više ne može da bude njegovo društvo…

U leto 1972. godine stigao je poziv Lacija koji je ušao u Seriju A, za razliku od Fođe, a pošto je na njihovoj klupi bio i čovek kod koga je "Čeko" igrao najbolji fudbal - bilo je jasno da će prihvatiti.



Odlični trener Tomaso Maestreli odmah je rekao da će Re Čekoni biti ključni fudbaler na sredini terena gde će igrati kao "mediano" (zadnji vezni), malo defanzivnije nego što je to činio slavni nemački fudbaler Ginter Necer s kojim su ga poredili zbog frizure.

Bio je prototip veziste koji bi se i danas snašao u fudbalu - fantastično pripremljen, snažan i brz, neumoran, predan zadatku koji se traži od njega, a uz to je znao i da pomogne napadu.

Lučano Re Čekoni nije bio naročito poštovan van Rima. Na kratko je postao reprezentativac Italije, debitovao je protiv Jugoslavije u Zagrebu uoči Svetskog prvenstva, ali na kraju nije ni minut odigrao u Zapadnoj Nemačkoj, čak se nije našao ni u zvaničnom albumu "Panini" sličica, dok je polako počeo pad Lacija. Ostali su bez golgetera Kinalje, kome se dopala ideja da zaigra za Njujork Kosmos, a trener Maestreli je preminuo u decembru 1976. godine. Ispali su iz elite 1980

"L'Angelo Biondo" (Plavi anđeo), kako je bio nadimak Re Čekonija, već u prvoj sezoni s Lacijom bio je nadomak šampionske titule. Samo što su ušli u elitu demonstrirali su odličan fudbal i isključivo zbog neiskustva u finišu ostali su bez pehara…

Imali su sve u svojim rukama, međutim dva remija i poraz u poslednja četiri kola, značili su da će sezonu 1972-73 završiti kao trećeplasirani iza Juventusa i Milana.

Ipak, naredna je bila njihova!

Trofej je prvi put u istoriji stigao u "nebeskoplavi" deo Rima u sezoni 1973/74 (još samo jednom u istoriji Lacio je bio prvak Italije) kada su Lučano Re Čečoni, Đuzepe Vilson, Đankarlo Odi, Renco Garlaskeli, Mario Frustalupi i čuveni strelac Đorđo Kinalja, strelac 24 gola, odlučili da je došlo njihovo vreme!

Tako su se popeli na krov Italije međutim bili su lišeni mečeva u Ligi šampiona, zbog gluposti koje su se desile godinu dana ranije na "Olimpiku", kada su fudbaleri Ipsviča praktično linčovani.



UEFA je odlučila da žestoko kazni Lacio izbacivanjem iz Evrope, čime je sjajna generacija "orlova" propustila da se potvrdi na međunarodnom nivou, pa se tako život grubo našalio sa Re Čekonijem koji je bio duša tog tima…

Saigrači su pričali da je baš on non-stop smišljao nove "podvale", kreativnije i od onih Balotelijevih ili producenata italijanske skrivene kamere, ali jedna ga je stajala života.

U prokletoj sezoni za Lacio 1976/77, u kojoj su ostali bez trenera i najboljeg fudbalera, Re Čekoni je bio dugo povređen, više od dva meseca, pa ga je i odvojenost od fudbala naterala da se bavi glupostima u cilju puke zabave, a dobro raspoloženje posle saznanja da će tog vikenda napokon na teren hteo je da "proslavi" na interesantan način.

Hladne januarske večeri 1977. godine odlučio je da sa dvojicom prijatelja (saigrač Pjetro Gedin i parfemista Đorđo Fratićoli) "režira pljačku" jedne rimske zlatare koju je držao njihov poznanik Bruno Tabokini.

Hteli su da se zabave tako što su pokrili lica i folirali da imaju pištolje, sve kako bi uplašili Tabokinija, međutim nervozni vlasnik se pošteno prepao kada su trojica maskiranih mladića upala u zlataru i počeli da viču: "Ruke gore! Ovo je pljačka!".

"Čeko" nije stigao ni da se nasmeje, a već je bio na podu u lokvi krvi.

Ovako je igrao Lučano Re Čekoni...
Izvor: YouTube/SSLazio

Bruno Tabokini je samo nekoliko nedelja pre toga bio žrtva prave pljačke, tako da se naoružao u međuvremenu. Nabavio je 7.65 kalibarski pištolj kako bi mogao da se odbrani ako se lopovi vrate, a nije pomoglo ni to što su prijatelji fudbalera Lacija podigli ruke uvis - pošto je Re Čekoni želeo da izvede šalu do kraja i nije odustajao od nje, ispostaviće se ni po cenu života.

Metak mu je presekao aortu i nije mu bilo spasa, umro je pola sata kasnije u bolnici, a tragične vesti širile su se Rimom kao da ih nosi vetar.

Niko nije mogao da veruje da je "Plavi anđeo" skončao na tako bizaran način.

Niko od stotine hiljada Rimljana, koji su izašli na ulice da se oproste od Re Čekonija, nije mogao ni da poveruje da Bruno Tabokini, koji nije završio u zatvoru pošto je bila u pitanju samoodbrana, nije prepoznao plave lokne simbola grada.

Ipak, Re Čekoni se nije pitao "Zašto uvek ja", u trenutku je znao kakvu je glupost napravio.

"To je bila samo šala… To je bila šala", rekao je KRALJ Rima pre nego što je izdahnuo, a zauvek će se pamtiti slika kako navijači nose njegov kovčeg i plaču od tuge i besa.

Pročitajte i ovo

Tagovi

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Kolumna - Nebojša Šatara

Navijači

MONDO Tim kola

FK BORAC

RK BORAC

loader