Novinar MONDA Georgi Mitev Šantek prisetio se svog ljubimca na četiri točka - "jugića". Pročitajte njegove uspomene na automobil koji su mnogi vozili (a i danas ga voze).
Svaki pristojan muškarac ima svog limenog ljubimca na četiri točka. Ne mislim pritom na neku aždaju viđenu na televiziji, u specijalizovanim magazinima ili ispred nekog beogradskog trendi kafića, već stvarnog, svakodnevnog, "svojeg". Meni je u to posebno mesto u srcu zapao "jugo nacionale".
"Jugo 45", pa još model "junior", spartanski je auto da spartanskiji ne može biti. "Kilometrima daleko" od svakog luksuza, čak na (donjoj) granici komfora, za većinu "pravih ljubitelja" četvoročkaša više je sprdnja nego automobil. Ali, ne poznaju oni "juga", vernog pratioca koji će obaviti svaki povereni zadatak.
Sada mu u Srbiji slavimo 35. godišnjicu (serijska proizvodnja počela je 2. oktobra 1980. godine), već uveliko je oldtajmer, ali "moj" jugić je već u vreme kada mi je stigao bio vremešni gospodin od svojih automobilskih dvanaest leta i sedamdesetak hiljada pređenih kilometara. Kažem "moj" jer zapravo je bio suprugin, koja je s njim stigla iz tople Podgorice, i tako nastavila malu porodičnu tradiciju da žene kupuju, a muškarci voze kola.
Ne može se reći da je to bila ljubav na prvi pogled, jer polagao sam vožnju na luksuznijem i novijem "jugu" (da, da, klinci, nekada se polagalo na "jugu"), ali taj izbledelocrveni kockasti mališa ostavio poseban utisak. A bio je pravi asketa, kao dečiji bicikl koji je posle dva meseca od kupovine "oslobođen" branika, svetala… i svega drugog osim onog krajnje neophodnog za zabavnu vožnju.
Moj "jugić" je doduše imao sve što tehnički pregled zapoveda, čak i pikslu koja je u nekim Zastavinim "ekološkim" modelima zaboravljena, ali su u Zastavi (Crvenoj zastavi, setimo se originalnog naziva fabrike) valjda smatrali da bi za "juniore" bilo suviše egzotično da imaju i grejač zadnjeg stakla, kad već nema ni obrtomer.
"Pravi ljubitelj" bi ovde mogao dalje da nabraja "falinke", od prozora "na ručicu", preko podešavanja sedišta i volana bez servo uređaja, sve do "klime", ali ne treba biti maliciozan. Sve to u osamdesetima nisu imali ni mnogo bogatiji parnjaci "reno 5","pežo 205", "golf I". Ipak govorimo o autu koji je srpska socijalistička pamet osmislila krajem sedamdesetih (prvi komad je ručno skovan Drugu Titi 1978) i to na bazi "fijata 127", koji je bio Evropski auto godine - ali pradavne 1972.
Ali, nije sve u komforu (čitaj parama), ima nešto i u "filingu". A "jugić" je pružao pregršt tog filinga. Kada na autoputu malo "nagazite" neki "mercedes", "audi" ili još bolje nekog "francuza" srednje klase, vi put zapravo "ne osećate" jer "lebdite". Nema tu ni trunke uzbuđenja, osim ako se ne gleda na kazaljku "cajgera" kada iza sebe lagano ostavlja 150 km/h. A kod "juga"? O tu je situacija, što bi rekli Montipajtonovci "and now something completely different".
Već na 120 na sat ćete imati pravi udar adrenalina, jer ćete na volanu osetiti svaku pukotinu asfalta na čuvenim srpskim putevima, cviljenje vetra u kabini… jednostavno imaćete osećaj da vam je "glava u torbi". A tek brdska vožnja… Ko je i jednom u životu seo u karting, zna o čemu pričam, ostali iz luksuznih automobila o tome mogu samo da sanjaju. Ili da svrate na autotrke na beogradsko Ušće i vide šta sve s "jugom" mogu majstori "nacionalne klase".
Naravno, "jugić" nije automobil za adrenalinske ovisnike (niti samoubice), već pravi porodični auto. Pitajte moje devojčice, ako meni ne verujete, one su ga obožavale kao svoju najbolju igračku. Iako je pravljen za grad i mala rastojanja, u njemu smo se slatko navozali od Fruške gore i hrvatskog Zagorja, do Budvanske rivijere i Dojranskog jezera. Po suncu, kiši, snegu… I nikada nas, pritom, nije "izdao" - palio je kao da je "lada" na svakom minusu, a vukao brekčući uz planine po užarenom plusu.
Iskreno, velika većina ljudi vozi "jugo", a on po unutrašnjosti Srbije i dalje predstavlja preovlađujući model, zbog toga što nema para "za nešto bolje". Ali to ne znači da "voziti juga" ne može biti pomalo i životna filozofija, i da pričinjava i nema druga sitna "duhovna" zadovoljstva. Kao kada ne želite da nosite novu markiranu garderobu, već ste sasvim zadovoljni svojim iznošenim "starkama" i "leviskama petstokec".
U jedno od mojih omiljenih "sitnih jugo zadovoljstava" spada i sećanje na zblanuti pogledi zvanica na parkingu Kluba narodnih poslanika na Dedinju, kada sam se na nekom novogodišnjem prijemu Ministarstva ekonomije pre desetak godina "jugićem" ugurao među "mercedese" i "bmw-e" ("audi" tad još nije postao omiljen među državnim službenicima). Osećao sam se kao general Koča Popović koji je svojevremeno kao potpredsednik Jugoslavije svojim "spačekom" "maltretirao" drugove komuniste u "mercedesima".
Ništa manji doprinos psihičkom miru nije ni kada vas "ignorišu" ložači na semaforu, kojima je ispod časti da turiraju i "potpisuju" se kada je u traci do njih "običan jugo". Ili kad deo za auto ne morate da tražite u tri "specijalizovane" radnje, jer možete da ga kupite bilo gde - od prve radnje na koju naiđete do tezge-svaštare na zelenoj pijaci. A potom ga, uz rudimentarno znanje o automobilima i veliko zadovoljstvo, uz pivo zamenite sami.
Sledeća "bogovska" stvar je i parkiranje. I na Novom Beogradu, gde na dva parking mesta parkiraju tri automobila, i u strogom centru grada gde ne baš sjajni beogradski vozači "zakače" i pola sledećeg mesta, parkiranje s "jugom" je laća. A vrhunac bezbrižnosti je kada izađete ujutro na svoj parking i vidite da vas je neko malo očešao. Nerviranje traje maksimalno dva minuta, jer "to je ipak samo jugo" i niste u minusu nekoliko stotina evra za farbanje.
Iz perspektive sadašnjeg vozača (ponovo ne i vlasnika) "punta" ostaje setno sećanje na "jugića" koji je pre dve godine napustio naš parking i zaputio se u prvu pomoć nekom nesrećniku u netom poplavljenom Obrenovcu. Neka ga služi upola kao mene, i biće mu ok.
Reklama za "jugo" za američko tržište