Proslavljena srpska glumica Svetlana Ceca Bojković kaže da joj je vreme snimanja popularne serije "Bolji život" bilo najlepše u celoj karijeri. O životu u Helsinkiju, komšijama...
Kada kažete "Bolji život" prva asocijacija vam je, svakako, izuzetno popularna televizijska serija koja se prikazivala u ondašnjoj Jugoslaviji i koja je bila jedna od najgledanijih svih vremena.
Život običnih Jugoslovena, petočlane porodice sa svim radostima i problemima u socijalističkom društvu, prikazan u sitkomu, bio je magnet za publiku, koja se prepoznala u likovima Gige "Moravca" Popadića (Marko Nikolić) njegove supruge Emilije (Svetlana Bojković), i njihovo troje dece, od kojih je najharizmatičniji bio mangupčić Boba (Dragan Bjelogrlić) i ono njegovo, šatrovačko "šab me gabri" (Baš me briga). Bilo je tu još mnogo raznih likova koji su, prema scenariju Siniše Pavića, tačno oslikavali sve profile ličnosti ondašnjeg jugoslovenskog društva.
Decenijama kasnije, "Emilija Popadić", beogradska dama koja se udala za muškarca iz provincije koji je došao u Beograd, ali i cela porodica Popadić, ostala je sinonim za krah takozvane "srednje klase", koja se suočila sa mnogim izazovima nakon godina "ušuškanog života" u socijalističkoj Jugoslaviji.
"Na vreme snimanja 'Boljeg života' gledam kao na najlepše godine svog života, kao i na vreme boljeg života svih nas u nekadašnjoj Jugoslaviji, za koju nismo ni slutili da će se raspasti. Tada smo bili daleko od gorčine koja će sve nas u nekadašnjim republikama SFRJ, kasnije zahvatiti. Ta nekadašnja mantra boljeg života zauvek je nestala", kaže u intervjuu za "TV Novosti" proslavljena glumica Svetlana Ceca Bojković, dodajući da joj je uloga Emilije Popadić izuzetno draga, jer ju je, kaže, igrala kada je imala 38 godina, a bila je (u seriji) majka troje odrasle dece i tako je "neosetno prihvatila prelaz u 'starije' uloge".
U vreme emitovanja serije krajem 80-ih godina prošlog veka, Ceca Bojković je zasigurno bila najpopularnija domaća glumica, a kada kažemo domaća mislimo na ceo jugoslovenski prostor. Mnogi se sa setom sećaju tih godina i tog perioda istorije, mada da je "nešto bilo trulo u državi Danskoj (čitaj: Jugoslaviji)", pokazao je i krvav rat koji je potom usledio.
Moralno i svaka druga vrsta propadanja celokupnog društva usledili su u godinama rata, a i postratnom periodu. Porodice su se raspadale, Srbija je potpala pod ekonomske sankcije sveta, jedva se preživljavalo... Sve se to negativno odrazilo na kvalitet života, a tako i na stvaralaštvo.
"Ne znam i ne vidim šta bi trebalo dodati pričama koje se sada prikazuju na malim ekranima. Danas je aktuelno sve što je bolno i gorko. Vreme je, nažalost, takvo. Sa druge strane, imate primitivne, zaglupljujuće programe... 'hleba i igara'. Ako je i nešto dobro, što čoveku daje nadu izlaska iz krize, toga je tako malo i teško se probija kroz šumu šunda i nepreglednih političkih rasprava", u par rečenica je Svetlana Bojković "secirala" renutno stanje društva.
"Ne postoji uloga koja me je zaobišla, odnosno nisam stigla da neku priželjkujem. Posao me je, nekako, uvek jurio, ali danas, kada se osvrnem, zanimljivo je da nikad nisam igrala Šekspira".
Ceca Bojković godinama ne živi u Srbiji, već sa svojim suprugom u Helsinkiju. Povukla je paralelu između nekadašnjeg života, kada se se komšije družile, pomagale, sa sadašnjim i životom u Finskoj.
"Danas, u zgradama, ljudi ne samo što više nemaju vremena za komšije, nego i izostaje solidarnost, pa i empatija. Ne znam gde je to nestalo, ali je nestalo. A mislim da je to bilo jako važno, jer je davalo širi okvir van porodice, koji je značio toplinu i garantovanu sigurnost... U Helsinkiju, koliko sam zapazila, nema komšijog života, niti druženja. Ali, reč je o sasvim drugačijoj kulturi. Ljudi su veoma učtivi i uviđavni. Ako se desi da od komšije prodre vlaga u vaš stan - što se nama dogodilo - biće odmah sanirano, dobićete izvinjenje i flašu vina. Pa, to nije malo!", kaže glumica.
Svetlana Bojković gotovo uvek ima osmeh na licu. To jo je, na neki način, zaštitni znak. Pročitajte kako ona gleda na život.
"Mislim da to jeste recept za neke važne životne trenutke. Niko od nas nije mogao da bira ni gde, ni kada će se roditi. Na neke stvari možemo da utičemo u životu, ali ne na sve. Gubici, tuge, porazi, sastavni su deo života. Šta nam onda ostaje? Od potonuća u tugu ne vredi ni živeti. Zato, kada me pitaju kako sam, odgovaram: 'Odlično!'. Pitaju me 'kako?'. A moj odgovor je: Zato što sam tako odlučila! Verujte, pomaže i meni i drugima".