Glasine su istinite. Psi su, zaista, bolji od ljudi. Tako bar ljudi misle...
Prema rezultatima novog istraživanja, ljudi vole pse više nego - ljude.
U studiji koja je objavljena u stručnom žurnalu Društvo i životinje, učestvovalo je 240 studenata kojima su na uvid dati lažni isečci iz novina sa navodnim policijskim izveštajima o tome kako je u nekim primerima čovek, a u nekim pas, napadnut bejzbol palicom i pronađen bez svesti, polomljene noge i sa višestrukim ozledama.
Učesnicima u istraživanju dat je identičan izveštaj, ali su se (navodne) žrtve razlikovale, u pitanju su bile varijacije "jednogodišnje dete", "tridesetogodišnjak", "štene" i "pas star šest godina".
Zatim je trebalo da kažu kako se osećaju nakon čitanja izveštaja, i kao što ste verovatno i pretpostavili, bili su više uznemireni zbog psa, šteneta i bebe, nego zbog odrasle osobe.
Odrastao pas izazvao je manje empatije nego jednogodišnja beba, tako da starost žrtve igra određenu ulogu, ali i odrastao pas izaziva više sažaljenja nego odrastao čovek, tako da definitivno i vrsta utiče na reakciju, prenosi britanski "Metro".
"Ispitanici su se znatno manje potresali oko napada na odraslog čoveka, u poređenju sa osećanjima koja izaziva napad na bebu, štene ili odraslog psa", navodi se u studiji. "Snižena empatija po pitanju povređivanja odraslog psa primećuje se samo u poređenju sa empatijom prema povređenoj bebi."
"Ispostavilo se da učesnici u istraživanju psa ne doživljavaju kao životinju, već 'krznatu bebu', člana porodice gotovo u rangu sa decom."
Ove zaključke potvrđuje još jedno skorašnje istraživanje. Jedna humanitarna organizacija iz Velike Britanije koja prikuplja donacije u medicinske svrhe organizovala je dve "lažne" kampanje kojima su prikupljane donacije od po 5 funti za nekoga po imenu Harison.
"Pas Harison" privukao je više donacija nego "čovek Harison", dokazujući tako da su ljudi mekša srca kad treba zbrinuti slatkog psića nego "nekog tamo" čoveka.
I, kad razmislite, ovo donekle (ali samo donekle) ima logike. Psi i bebe ne mogu da se "snađu" i da se "brinu o sebi", pa nas njihove sudbine lakše dirnu.
Ali, kad je u pitanju odrastao čovek, mi prirodno pretpostavljamo da može sam da se brine o sebi, tako da nas ideja o tome da odrasla osoba pati ne pogađa tako intenzivno koliko nas pogodi patnja nedužnog šteneta. Ili bebe.
Zvuči grubo, ali... Između onoga ko ne može sam sebi da pomogne i onoga ko može sam sebi da pomogne, mi radije trošimo svoje vreme i sredstva da pomognemo nemoćnome, nadajući se da će se ovaj drugi već nekako snaći.