KRATKA PRIČA: Nada Kaurin - "Jel fino? Jel da je?"

Tanka je granica između bezazlenog i bezizlaznog. Jedva par slova.

.........

Parkirali su ispred njegove obiteljske kuće. Veliko zdanje na tri kata, ako ne računamo potkrovlje i podrum, ali u ovim krajevima, sve se računa. Veliko dvorište, pokošena trava, tri trešnje, jedna smokva, peršin, bugenvilija i jedno stablo masline.

„Frane, stigla su nam dica“, zaorio je Marin glas.
„Dušo moja“, ljubila je Mara svih Antinih metar i devedeset. „Sine moj.“
„Mama, ovo je Darija.“
„Dobro nam došla. Ovo je tvoj dom. Što kažeš?“, zapljusnuli su je Marini pazusi.
„Prekrasno je.“
„Nisi mogla bolje poželit. Franeeeeeee, aj dođi pomoć dici ponit stvari. Je, tako je. Ti si sad i moje dite.“
„Hvala vam“, dodala je Darija.
„Franeeeeeeee.“
„Aj, ne deri se!“ čulo se iz kuće.
Frane, Antin otac, gledao je Dnevnik u kući. Znao je uvijek kako sve ide. Nije bilo potrebe da se pretjerano uključuje.
„Idemo, ručak je spreman. Antino najdraže sam spremila.“

.......

Četvero ljudi jelo je ručak za prepunim stolom, na prvi pogled.

„Ja uvik volim da ima. Jel tako, Frane moj?“ Frane je šutio.
„Od puta ste sigurno i ogladnili, dugo je to od Zagreba. Jel fino, Ante?“
„Odlično je.“
„Moj Ante najviše voli rižot. Nema mu do njega. Jesi 'ila ovo prije, Darja? Je li Darija ili Darja?“
„Darija.“
„Možda najbolje da ja zovem nevista i gotovo pa se neću zeznuti“, smijala se Mara s korom kruha u obrazu. „Mala naša, jel fino?“
„Stvarno je odlično.“
„A ti, jel kuhaš?“
„Kuham, kuham.“
„Jeli? Moj Ante voli jesti, a tako i triba. Što kažeš Ante, nema gore vake spize? Priznaj, vakog rižota nema.“
„Nema, nema.“
Nastavili su šutke jesti. Darija je razmišljala je li Anti ovo stvarno najbolji rižot jer se sjetila skradinskog koji obožava. Ante je razmišljao gdje će ići nakon ručka. Frane nije razmišljao. Mara je govorila.
“Ajde, mala. Uzmi još rižota.“
„Stvarno ne mogu više, bilo je prefino. Hvala vam puno.“
„Ante, poij još malo.“
„Ne mogu“, ustao je Ante od svog tanjura.
„Mala, dat ću ja tebi recept za rižot. Jel da je bio fin?“
„Je.“
Frane je bio u fotelji i gledao TV. Tanjur koji je ostavio na stolu bio je blijedi trag njegovog prisustva na ručku.
„Idemo na kavu do grada?“, upitao je Ante.
„Di ćete odma, a tek ste došli?“, brisala je Mara zadnje mrvice sa stola.
„Ma, idemo malo u đir. Dok je sunca.“

Stol je napokon bio prazan. Svoj hrani unatoč, stol je upravo takav, u ovoj kući, uvijek i bio.

.....

„Dico, javite mi samo kad ćete doći nazad. Radi večere.“
„Hoćemo.“
„Darja, obuci se. Uz more ti zna zapuvat. Evo, opet sam zaboravila, jel Darja ili je Darija?“
„Ma nema veze. Darija. Budem ponijela jaknu“, uhvatila je Antu pod ruku i osvrnula se po dvorištu. Uvijek je htjela veliko dvorište. Krenuli su. Vjetar je zapuhao i tresnuo po granama. Darija se okrenula, pogled joj je stao na drvu masline.
„Jesam rekla da će zapuvat“, viknula je Mara iza njihovih leđa.

.....

„Dobrodošla. Ja sam dugo ovdje i puno toga znam. Lijepa si. Nježna. Zaljubljena. Vjeruješ. Znam da ćeš se dobro brinuti o meni, ali bojim se koliko ćeš se uspjeti brinuti o sebi. Sve je jasno, želiš život. Nisi ti kriva što su te svi učili da je život ravna crta. Nisu krivi ni oni koji su te tako učili. Kad bi bar mogli naći krivca za ovakvo poimanje života, prišiti odgovornost. Ja ti samo mogu reći da po crti nećeš puno proživjeti. Nisi živa jer si se zaposlila i jer ćeš se udati. Još manje jer ćeš se udati za dobrog čovjeka. Nije ni on kriv. Nažalost, ni pretjerano živ. On te voli, ali vi ljudi, običnu krađu volite zvati ljubav. Ukrast će te. Dat ćeš mu se. Dat ćeš se njima. I sve ćeš opravdati time da ti je život ravna crta i da je sve kako svi kažu da treba biti. Prvo će ti uzeti tvoje malo i iz imena. Onda ćeš zaboraviti koje ti je najdraže jelo. Zaboravit ćeš da nedjeljom ujutro voliš doručke u krevetu i da ni sama nisi sigurna vjeruješ li u Boga. Razmišljat ćeš o tom doručku baš na misi. Još više ćeš zaboraviti kad postaneš majka, a tek tad bi se trebala sjetiti, baš zbog te djece kojoj se jebe za tu ravnu crtu. Sve dok i oni ne zaborave. Zaboravit ćeš, lako, kao što si zaboravila koji mu je najdraži rižot. I svaki put kad se poželiš probuditi, sjetit ćeš se da je on dobar čovjek. I nećeš uspjeti vidjeti znakove kao što me i sad ne čuješ. Ali ne brini. Živjet ćeš život ravne crte. I svi će ti zavidjeti.

Kad bi me barem mogla čuti. Znam. Tko bi se ikad sjetio stati i poslušati jedno drvo masline.“

.....

("Jel fino? Jel da je?" je pobjednička priča ovogodišnjeg konkursa Mondo.ba portala "Priče iz komšiluka 3" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, zajedno sa pričama 37 autora iz BiH, Srbije, Crne Gore i Hrvatske. Autorka priče Nada Kaurin putem konkursa osvojila je i objavljivanje svoje prve knjige, u izdanju izdavačke kuće Imprimatur)