"Neki glasovi naginju više ulijevo, neki udesno. U sredini zijeva otvoreni grob s Pepeom..." Upečatljiva priča Sandre Vlašić iz Zagreba
'KO JE KRIV
Ljeto dvi iljade i tridesete. Vruće je. Povorka dugih skuta, crnih haljina, pomalo izlizanih odijela, ulaštenih postola i glava omotanih u crne marame i berete ritmično se kretala uskim komiškim kalama. Sve je mirisalo na lavandu i tamjaniku. Robu su izvukli iz kuteva ormara, a tamjan žarili da pročisti put Pepeu do Gospodina. Niz komiške obraze klizile su kapi znoja i pokoja suza, obje slane, a zvona crkve od Gospe Gusarice udarala su posmrtni ding-dong za ribara Pepea.
Na groblju kod Svetoga Mikule još su jednom tiho izmolili. U Pepeov grob koji će uskoro zatrpati suhom zemljom što davno nije popila kiše, Luce Gujina ubacila je grančicu bijelog oleandera. Dubravka Bebina ubacila je šaku rogača, Nina ružmarine, a Cvijeta vijenac od lovora. „Mir s tobom“ – mrmljala su ispucala usta.
Tonko se prvo držao kraja, pa odlučno krenuo prema otvorenom grobu u kojeg su netom spustili Pepeov lijes, bacio crveni karanfil i karton na kojem je pisalo „Smrt fašizmu“. Pepe i Tonko bili su najbolji prijatelji.
Luce i Nina značajno su se pogledale, a načelnik zagrmi:
- Co je? Co se buniš, crveni? Dok su furešti i filmaši dolazili i punili nam džepove, sve ti je bilo dobro! A sad, odjednom ti je ideologija iz džepa ispala, je li?
Nisu puno imali, sušne godine iscrpile su i zemlju i biljke i more, sve je postalo nekako kiselo, tamno i beživotno pa i ljudi. Kad bi ljeti gorilo ono malo makije, nisu imali čime gasit' jer su gustijerne bile suhe. Urod je bio slab, loza kao da će rodit grožđice za kolače, a ne plavac za vino.
Isprva ih nije bilo briga. Nakon snimanja onog prvog filma, u jesen davne dviiljade i sedamnaeste godine sve je krenulo kao na filmu. Otok je postao eldorado. Furešta svako lito sve više. Žele jesti slanu pogaču à la Meryl Streep, piti rakiju od rogača koju je pio Leo Di Caprio, kupati se na plaži gdje je Emma Stone plivala kraul. Rentali su apartmane i konobe, punili lokalne blagajne. Donijeli bi sve sa sobom, hrane, pića, smeća. Ništa se nije kvarilo, sve je bilo fino preparirano i plastificirano. Višak bi ostavili na otoku, nije nikome ništa falilo, svi su se veselili ka' Pinokio u Zemlji igračaka!
A onda, filmaši su otkrili novi otok i prestali dolaziti. Ni fureštima nisu više bili zanimljivi, bilo ih je sve manje, kao i viškova. Tada su se prvo počeli svađati, malo otimati, malo krasti, a kada više nisu imali što, počeli su se vraćati onom što su prije radili. Ali ništa više nije bilo isto. Samo je Pepe i dalje išao svaki dan u ribe, sam.
- Vidi ga bidnog, on i dalje misli da će nešto ulovit! – smijali su mu se dok su ga gledali iz kafića i cucali mlako pivo. Jedni su mu se smijali, drugi su mu potajno zavidjeli kad bi ulovio koju ribu. Pravu ribu iz svoga mora odavna nisu jeli. Jeli su se riblji štapići.
- 'Ko je kriv? – pitao je Ranko, načelnik, stojeći nad Pepeovim grobom. Trebao je nekog krivca, uskoro će novi izbori.
- Ti bi da je nevera, al' nije! – rekao je Tonko.
- A kud je iša' u tu neveru, sam je kriv!? – prošapta Luce.
- Zajeba se. Nije vrime više co je bilo - javi se profesor geografije i lokalni sinoptičar.
- Prognoze su krive! – uzdahne Cvijeta, a sinoptičar je udari kišobranom u nogu, slučajno.
- Sam je kriv! 'ko još ide u ribe na Palagruzu, svi znamo da ribe više ni! Tvrdoglav je! – viknu Niko iz trećeg reda, a glave oko njega potvrdno kimnu. - More je toplo i kiselo ka' pišina.
- Nejestive su tebi co trpaš pare u džep od furešta. Kuću s bazenom si diga tako da mi doli nemamo vode za polit ono malo pomidora u vrtu! – Nina nikako nije voljela Nika niti rentijere što su se otimali za to malo turista što je još dolazilo na otok.
- Banka je kriva, lihvari! – doda Luce i neprijateljski pogleda načelnika – ti si ih doveo, te vragove! Ubojico!
Iz drugog reda netko viknu „HDZ lopovi“. Iz trećeg desno začuje se „SDP pozeri“. Odozdo, malo s boka ženski glas vikne „HSS – sve ste prodali“. Neki glasovi naginju više ulijevo, neki udesno. U sredini zijeva otvoreni grob s Pepeom.
- Sami smo si krivi!– vikne Nina, a sve glave okrenuše se prema njoj. - Mučali smo kad je tribalo govorit da ne valja!
- I nismo činili co valja! – doda Tonči.
- Dobro ste nas uvalili, srićon, nisan vas sluša. Adio dida! – kraj groba sad je stajao ricavi mladić i ubacio šaku soli. Spusti se do starog mula uz nekadašnju fabriku ribe gdje ga je čekala gajeta sa zastavom samostalne otočke republike Biševo.
- Di ćemo, kapetane? – pitao je mali od kormila.
- Doma, na Biševo, ovdi više nema ničega.
Sandra Vlašić, Zagreb
........
(Priča "'Ko je kriv?" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju izdavačke kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice)