Vladimira Becić - Gospa od sedam žalosti

GOSPA OD SEDAM ŽALOSTI

Neman pojma kako je to počelo. Biće nam je bilo prevruće il' su ostale igre bile dosadne. Znam samo da nikad nismo sidili na tom mistu do tada. Da jesmo, vidili bi je.

„Isusa ti! Vidi je!” Frane je uvik ima smisla za izreć bitno u dvi riči. Iskreno, ne sićam se jesam li ga ikad čuja da je išta reka s više riči. Osim kad mu je čača umra.
„Mater je napravila nešta za izist. Kaže da dođete.”
Ali, to je bilo nešto sasvim drugo. To i škola. U školi je Frane rastura čim bi otvorija usta. Ali, samo kad bi odgovara. Kad je bija s nama, opeta bi se sveja na dvi riči. I to je bilo normalno. To je bija Frane.

„Koga? Di?” Tonči je i dalje premeta svoje frenje u ruci, diveći se posebno novoj crvenoj. Nije ni diga pogled kad je pita. Tonča je oduvik malo tog zanimalo. Otkad je počeja nosit cvike još i manje. Ka da mu se interes za svit oko njega gubija s vidom. Bez obzira na cvike.

„A Gospu! Nego koga?!” Frane uperi prst u drugi kat zgrade priko puta. I stvarno, bila je tamo. Sprešana između dva prozora, s ruzinavim okvirom, parila je nestvarno. Ka da ju je neko nalipija tamo, ko sličicu na pogrešno misto u albumu.
„Oklen ona tu?”
„Ko ju je stavija tamo?”
„Čigova je?”
Masa pitanja, nula odgovora. Niko od nas pet što smo sidili i zurili u Gospu nije zna ništa o njoj. Ni koja je, ni čija je, ni kako je dospila tu di je. Jedino što smo nekako uspili shvatiti jest to da je jedna od nas. Jer, ljudi su prolazili ulicom, jedan po jedan ili više njih, i niko nije obraća pažnju ni na nas dicu šta smo sidili na podu, ni na Gospu koja ih je gledala odozgo. Ka da ni mi, ni ona, nismo za njih postojali.

Sutradan je Marko doša sav bitan. Okupija nas je „kod Gospe”, kako se po novom zvalo misto di smo sidili jučer, i reka ozbiljno:
„Zove se Gospa od sedan žalosti.”
Marko je bija nastariji u ekipi. I najpametniji. Barem smo tako tad mislili. Zna se snać, tako bi se to sad reklo. Al' onda nam je sve šta je otkriva bilo ka čudo u Kani Galilejskoj. I divili smo mu se ka šta se samo dica mogu divit nekom.
„Ko ju je tu stavija?”
„Ne zna se.”
„Čigova je?”
Marko se na to pitanje samo nasmija, onako znalački, i reka:
„Sad je naša.”
I tako je Gospa postala dio ekipe.

Dane smo provodili kod Gospe baveći se manje njenom slikom, a više imenom.
„Zašto sedan?”
„Kojih sedan?”
„Šta nemoš bit samo žalostan, ono, obično?” Mare je bila jedino žensko u ekipi, i ka takva je uvik imala posebna pitanja. Ne bezvezna, nego baš posebna. Ka ovo, naprimjer. Marko je, srićom, skoro uvik ima odgovor na njih.
„Oto je Gospa. Gospa nije obična, Mare. Pa ne more bit obično žalosna.”
„Oke, kužin. Gospa je. Al' opeta. Kojih sedan onda?”
„Šta ja znan. Ubilo joj sina, brate mili, ol' to nije dosta za sedan žalosti?”
„To bi bila jedna vel'ka žalost. A ostalih šest?” Ka šta san reka, Marina pitanja su bila posebna. Baš ka i ona. Niko nije zna ništa o njoj jer o sebi nije pričala. Samo bi postavljala pitanja i tražila odgovore. Al' je pisala dobre lektire i uvik ih dilila s nama koji nismo bili te sreće da nam pisanje ide, pa joj niko nije uzima za zlo što je takva.
„Možda imaš pravo, znaš...” Marko se zamislija, pa doda: „Smrt je ipak vel'ka stvar. Ovo moraju sve bit male žalosti. Onako obične, ka šta si rekla.”
„Al' svejedno, koje su?”
„Saznaćemo.”

Dani su prolazili, potraga je trajala. Svi su tražili sedan žalosti, dovoljno malih da budu manje od smrti, i dovoljno velikih da budu dostojne Gospe. Svi, osim Frane. On koji je Gospu otkrija, jedini nije tražija njezine žalosti.
To su veče drugi otišli doma i samo smo nas dva ostali siditi kod Gospe praveći joj društvo.
„Šta ti misliš?” pita san.
„O čemu?”
„O sedan žalosti.”
Frane je šutija. I to dosta dugo. A kad je progovorija, nije gleda u mene, već u Gospu.
„To što joj je ubilo sina... Vel'ka je žalost. Al' što je tog istog sina vlastiti otac prebija na mrtvo ime i na kraju ga zakuca na križ - jer sve je to bila Božja volja - e to je najveća od svih žalosti.”
Nakon tog je usta i krenija doma, ne čekajuć na mene. Ja sam još dugo gleda u Gospu iako je u mraku pošteno nisan ni vidija. Ali sam jako dobro čuja Franine riči.
Odzvanjale su.
Ka i onog drugog dana kad ih je reka više od dvi.

Vladimira Becić, Dugo Selo

........

(Priča "Gospa od sedam žalosti" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju izdavačke kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice)