Na današnji dan 1938. godine preminuo je jedan od najvažnijih srpskih pesnika i akademika. Donosimo vam kratki osvrt na njegovu večnu poeziju.
Milan Rakić je rođen u Beogradu i nakon završetka gimnazije odlazi u Pariz na studije Prava. Nakon fakulteta, ulazi u diplomatsku službu i time se bavi skoro do svoje smrti. Preminuo je u Zagrebu 30. juna.
Rakić je rano prestao da piše i po nekima napisao malo pesama (oko pedeset). Bez obzira na to, on uz Aleksu Šantića i Jovana Dučića važi za jednog od najvažnijih sprskih pesnika.
Za Rakića kažu da "spada u one naše pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje". To se najbolje "čita" u pesmi "Osvrt".
"Ja znam, to mrtvilo je pusta varka,
Obmana hladna kao santa leda;
Ja znam: životom buja svaka tvarka,
I hiljadama očiju me gleda"
Kada ga porede sa Dučićem, kažu da on ne peva radi lepote kao on, već radi bola i "naslade u patnji". Njegove misaone pesme su jasne, ali duboke, rečite, a jednostavne, prožete teškim pesimizmom. Kao na primer u "Očajnoj pesmi".
"Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao dim i pena,
a da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole, i voljenih ljudi,
vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela".
Uz Aleksu Šantića, Rakić se najviše bavio rodoljubivom poezijom. "Na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma".
"I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.." ("Na Gazimestanu")
*citati o njegovoj poeziji preuzeti sa Wikipedije.
I za kraj, pesma kojoj se uvek treba vraćati, jer će nam uvek otkriti neko novo lice ljubavi.