Price iz izolacije Lada

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

Priče iz izolacije: Lada

Priča #11: Aida Šečić Nezirević, Sarajevo

Izvor: Guliver/Getty Images/KatarzynaBialasiewicz

Lada

Zgrada je izgledala manje-više isto. Polomljeno staklo na vratima haustora, mračno stepenište bez lifta. Nikakav problem u mladosti, u starosti veliki.

Na četvrtom sam spratu čuo sam škripu vrata. Okrenuo sam se, malo zadihan. Bijela mi se glava osmjehivala.

- Mirza!
- Teta Lado!
- Kad si došao?
- Sad sa stanice.
- Dugo te nije bilo.
- Šest godina.
- I kako je u Njemačkoj? Oženio se?
- Imam i sina.
- Ah, što će se Nenad obradovati. Hajde, uđi da ga sačekaš. Sad će on s posla.

Rekao sam da me majka čeka i požurio, uz obećanje da ću svakako svratiti da vidim Nenada.

Mater me ščepala za ramena i utisnula mi dva gotovo bolna poljupca u obraze.

- Čedo mojeee - jeknula je moja Munira, taze udovica.

Stari je, naime, proljetos umro u snu, na balkonu. Infarkt. Nisam bio na dženazi. Moj poslodavac nije imao preširoku dušu, a sve mi se čini da se i moja suzila.

- Kako su mali i ona tvoja Švapka?
- Dobro, mati – rekoh, odvajajući njene koščate ruke, prst po prst, od svojih grudi – kaži mi kako si ti.

Mater je pripremila podugačak monolog o grlobolji, glavobolji i kostobolji, a ja sam za to vrijeme razgledao okolo. Zidovi doma moga djetinjstva smanjili su se, skvrčili, kao i leđa moje roditeljice. Moja stara soba gledala me krišom iza poluotvorenih vrata. Nekakva tuga savila je ruke oko mene. Više nisam bio taj mali dječak.

- Kako je u komšiluku, mama? – pitao sam.
- Mersiha je umrla. A Samkina 'ćer o'šla u Švecku. Kažu da je prebigla u kamionu pod ceradom.
- Vidjeh Ladu, nastavnicu. Puno se postarala. Zvala me da uđem, da sačekam Nenada. Rek'o sam da žurim. A volio bi Nenada vidjet'.

- Sine! – mater se zagledala u mene ko da imam kakvu veliku bubu na licu – kakav Nenad, sine?
- Što, mati? Da i tebe nacionalizam nije pozvao u stado? Da blejiš ko ovca – beee?
- Ama, nije to, Mirza!
- Nego šta je?
- Umro je Nenad, sine, ima pet godina.

Milada i Nenad doselili su u našu zgradu, pred sam početak rata. Milada, Lada, zaposlila se kao nastavnica muzičkog, iako je nekad, navodno, svirala u sarajevskoj filharmoniji. Bila je prefinjena, nosila je one kostimiće, uske, kakve žene danas rijetko nose. Ava Gardner naše provincije, šaputali su muškarci. Žene su se ljutile: što su toliko bitni ona i ono njeno kopile, pa da svi vratove izvrću?

Lada je bila ljubazna i nasmijana. U ratu, kad nije bilo struje, otvarala je prozore stana i svirala nam na klaviru, sve, od Olivera do sevdalinki, a mi smo skakutali po haustoru i derali se: Muzika, muzika! Nenad je bio dobar dječak i slagao se sa svima, a bio je šampion u uličnoj košarci.

- Nigdi nije mogao naći pos'o. Nije imao oca da ga gura, a ni ime i prezime se nekima ovdi nije sviđalo. Malo konobaris'o i tu ga i snajde ... Pojde krivim putem. Svašta se pričalo. I da je materu tuko jerbo mu nije pare davala ... Najdoše ga na kraju mrtvog u jezeru. Jal droga, jal ko zna ... Merebit da ga je kogod ...
- A ... Lada ... ona ... od tada?
- Nije odma'. U početku bi pri sebi. Znali smo je ćut' noću kako ječi kano odojče. A onda, odjednom, pojde iz kuće izlazit'. Mi se obradovali ... oporavila se. Al', moj sinko, ona pojde izlazit, da izvineš, ko prikaza. Crveno usne nakarmina do ušiju, u poderanim nekim haljinama... Haj, i to, nego pojde pričat' o Nenadu ko da je živ. Pa, stane na vrata, stoji po vascili dan: pitaš je koga čeka, a ona kaže: Nenada, sa'će s posla. I tako, evo, pet godina.

Sutradan sam krenuo do grada, da se nađem s nekom rajom i pozavršavam poslove. Nisam kanio dugo ostati u Bosni. Ništa me za nju nije vezalo osim matere, a i nju sam 'kuhao' da krene sa mnom. Tad bih mogao prodati stan i obezbijediti i nju i sebe. U povratku sam morao proći pored Ladinih vrata. Sjedila je ispred, na trpezarijskoj stolici, sa šoljicom kafe u ruci. Sjeda pletenica žene koju su nekad zvali Ava Gardner a sada Luda Lada bila je prebačena na rame i visila skoro do stomaka. Iz stana se čula muzika. Čajkovski, Valcer cvijeća, prepoznah. Nekada davno, svirala nam je tu kompoziciju.

- Kako ste, teta Lado? – upitah.
- Pssssst. Nenad spava. Znaš da on voli zaspati uz muziku.

Htjedoh joj prići, uhvatiti je za krhka ramena, protresti je iz sve snage. Htjedoh joj reći: Nenad je mrtav, nema ga više. Nema. Mrtav. Razumiješ li?

Ali zastao sam kad sam vidio njene oči. Zračile su srećom.

- Da, znam, teta Lado, znam – rekao sam.

Ona mi se toplo nasmiješila.

- Divna melodija, Mirza, zar ne?

Aida Šečić Nezirević, Sarajevo

(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

loader