Priče iz izolacije: Lada

Zgrada je izgledala manje-više isto. Polomljeno staklo na vratima haustora, mračno stepenište bez lifta. Nikakav problem u mladosti, u starosti veliki.

Na četvrtom sam spratu čuo sam škripu vrata. Okrenuo sam se, malo zadihan. Bijela mi se glava osmjehivala.

- Mirza!
- Teta Lado!
- Kad si došao?
- Sad sa stanice.
- Dugo te nije bilo.
- Šest godina.
- I kako je u Njemačkoj? Oženio se?
- Imam i sina.
- Ah, što će se Nenad obradovati. Hajde, uđi da ga sačekaš. Sad će on s posla.

Rekao sam da me majka čeka i požurio, uz obećanje da ću svakako svratiti da vidim Nenada.

Mater me ščepala za ramena i utisnula mi dva gotovo bolna poljupca u obraze.

- Čedo mojeee - jeknula je moja Munira, taze udovica.

Stari je, naime, proljetos umro u snu, na balkonu. Infarkt. Nisam bio na dženazi. Moj poslodavac nije imao preširoku dušu, a sve mi se čini da se i moja suzila.

- Kako su mali i ona tvoja Švapka?
- Dobro, mati – rekoh, odvajajući njene koščate ruke, prst po prst, od svojih grudi – kaži mi kako si ti.

Mater je pripremila podugačak monolog o grlobolji, glavobolji i kostobolji, a ja sam za to vrijeme razgledao okolo. Zidovi doma moga djetinjstva smanjili su se, skvrčili, kao i leđa moje roditeljice. Moja stara soba gledala me krišom iza poluotvorenih vrata. Nekakva tuga savila je ruke oko mene. Više nisam bio taj mali dječak.

- Kako je u komšiluku, mama? – pitao sam.
- Mersiha je umrla. A Samkina 'ćer o'šla u Švecku. Kažu da je prebigla u kamionu pod ceradom.
- Vidjeh Ladu, nastavnicu. Puno se postarala. Zvala me da uđem, da sačekam Nenada. Rek'o sam da žurim. A volio bi Nenada vidjet'.

- Sine! – mater se zagledala u mene ko da imam kakvu veliku bubu na licu – kakav Nenad, sine?
- Što, mati? Da i tebe nacionalizam nije pozvao u stado? Da blejiš ko ovca – beee?
- Ama, nije to, Mirza!
- Nego šta je?
- Umro je Nenad, sine, ima pet godina.

Milada i Nenad doselili su u našu zgradu, pred sam početak rata. Milada, Lada, zaposlila se kao nastavnica muzičkog, iako je nekad, navodno, svirala u sarajevskoj filharmoniji. Bila je prefinjena, nosila je one kostimiće, uske, kakve žene danas rijetko nose. Ava Gardner naše provincije, šaputali su muškarci. Žene su se ljutile: što su toliko bitni ona i ono njeno kopile, pa da svi vratove izvrću?

Lada je bila ljubazna i nasmijana. U ratu, kad nije bilo struje, otvarala je prozore stana i svirala nam na klaviru, sve, od Olivera do sevdalinki, a mi smo skakutali po haustoru i derali se: Muzika, muzika! Nenad je bio dobar dječak i slagao se sa svima, a bio je šampion u uličnoj košarci.

- Nigdi nije mogao naći pos'o. Nije imao oca da ga gura, a ni ime i prezime se nekima ovdi nije sviđalo. Malo konobaris'o i tu ga i snajde ... Pojde krivim putem. Svašta se pričalo. I da je materu tuko jerbo mu nije pare davala ... Najdoše ga na kraju mrtvog u jezeru. Jal droga, jal ko zna ... Merebit da ga je kogod ...
- A ... Lada ... ona ... od tada?
- Nije odma'. U početku bi pri sebi. Znali smo je ćut' noću kako ječi kano odojče. A onda, odjednom, pojde iz kuće izlazit'. Mi se obradovali ... oporavila se. Al', moj sinko, ona pojde izlazit, da izvineš, ko prikaza. Crveno usne nakarmina do ušiju, u poderanim nekim haljinama... Haj, i to, nego pojde pričat' o Nenadu ko da je živ. Pa, stane na vrata, stoji po vascili dan: pitaš je koga čeka, a ona kaže: Nenada, sa'će s posla. I tako, evo, pet godina.

Sutradan sam krenuo do grada, da se nađem s nekom rajom i pozavršavam poslove. Nisam kanio dugo ostati u Bosni. Ništa me za nju nije vezalo osim matere, a i nju sam 'kuhao' da krene sa mnom. Tad bih mogao prodati stan i obezbijediti i nju i sebe. U povratku sam morao proći pored Ladinih vrata. Sjedila je ispred, na trpezarijskoj stolici, sa šoljicom kafe u ruci. Sjeda pletenica žene koju su nekad zvali Ava Gardner a sada Luda Lada bila je prebačena na rame i visila skoro do stomaka. Iz stana se čula muzika. Čajkovski, Valcer cvijeća, prepoznah. Nekada davno, svirala nam je tu kompoziciju.

- Kako ste, teta Lado? – upitah.
- Pssssst. Nenad spava. Znaš da on voli zaspati uz muziku.

Htjedoh joj prići, uhvatiti je za krhka ramena, protresti je iz sve snage. Htjedoh joj reći: Nenad je mrtav, nema ga više. Nema. Mrtav. Razumiješ li?

Ali zastao sam kad sam vidio njene oči. Zračile su srećom.

- Da, znam, teta Lado, znam – rekao sam.

Ona mi se toplo nasmiješila.

- Divna melodija, Mirza, zar ne?

Aida Šečić Nezirević, Sarajevo