Priče iz izolacije: Osam godina tišine

Slušam razgovore komšija o izolaciji zbog korona virusa. Čitam na internet društvenim mrežama kako su ljudi podneli skoro dva meseca izolacije.

Slušam i čitam. I ćutim.

Osam godina sam u izolaciji. Osam godina ne slušam muziku. Osam godina samo životarim.

Kako sam? Kada čujem to pitanje mehanički odgovaram “dobro”.

Kako objasniti ljudima da bol ne jenjava, da nikada neće proći?

Pre osam godina i poslednji komadić mog srca pretvorio se u pepeo.

Nemam srce. Na njegovom mestu je kamen. A telo nije ljuštura kako ga obično opisuju oni koji vole opšta mesta.

Postala sam debela devojka. Debela žena. Moja podsvest je to želela. Izgledom odbijam ljude. A više i ne znam šta bih sa nekim pričala.

Osam godina te nema. Osam godina želim da budem sa tobom. Sanjam o tome. Želim to. Nešto me ipak spreči, neka sila kojoj ime ne znam.

Osećam se prazno. Usamljeno. U izolaciji.

Ne volim kada neko naruši tišinu. Prija. Tada u mislima razgovaram sa tobom.

Grize me savest. Malo sam te volela i nisam čak ni to malo znala uvek da pokažem. Mislila sam, ima vremena. Promeniću se. Voleću te više.

Onda se srušio svet. Kamen je zamenio moje srce. Robot je preuzeo moje svakodnevne obaveze. Život. Tačnije životarenje.

Oni koji me poznaju ali i oni koji me slabo ili nimalo ne poznaju, kažu da život teče dalje. Da je vreme da izađem iz samonametnute izolacije. Vreme je, kažu, da ponovo oživim. Sredim se. Zavolim.

Pitam se kako. Da li postoji neki doktor koji će moći da izvadi kamen i da na njegovo mesto stavi srce? A čije će srce staviti i kako će ono kucati?

Ćutim u izolaciji. Prazninu ubijam čitanjem i pisanjem. I ponekad ovaj kamen pusti suzu dok čita tužan roman.

Da li ta suza može da zdrobi kamen, onako da ga sitni i sitni...

Šta će biti kada nestane kamen? Da li ću ti se tada pridružiti na onoj planeti koju zovu VEČNA LJUBAV?

Ne znam. Lagano se već ubijam čokoladama. Kukavica sam i ne znam drugačije.

Na izolaciju sam se navikla. I ova izolacija zbog strašnog koronavirusa nije mi smetala.

Kako nekome ko je već u zatvoru može da smeta još jedan zatvor?

Teško mi je. Razmišljam o tebi. Da, znam, ti bi voleo da ja nisam u izolaciji. Ti bi želeo da sam ja srećna, da ja volim.

Šta je sreća? Samo skup lepih trenutaka koji dođu i odu. Šta je ljubav?

Da li kamen može da voli? I ako zavoli, zašto je kamenu ta ljubav platonska ili u potpunosti nedostupna?

Osam godina u izolaciji o svemu razmišljam. I vrtim se u krug.

Lagala bih kada bih rekla da baš nikoga ne puštam u svoj svet. Puštam. Ali retko. I to moraju da budu ljudi, bar po nekim osobinama, slični meni.

Uvek se tebi vratim. Vratim se u onu oluju koja te je odnela. Milion puta postavila sam sebi pitanje - zašto. Odgovor nikada nisam dobila.

Eto, pišem ti iz ove moje izolacije, iz čamotinje koja se kao zove život.

Pišem da znaš da si još u mojim mislima.. Ne samo ti već zajedno sa tobom i oni koji su otišli pre i posle tebe.

Rado bih vam se pridružila. Ali vrata izolacije neko čvrsto drži.

Tišina je. Neću više da je narušavam. Izolacija se nastavlja.

Radmila Čeh, Beograd