Priče iz izolacije: Smeh (i suze)

Bilo je pet stepeni ispod nule tog januarskog poslepodneva, kada je grupa zaposlenih u jednoj od nebrojanih osnovnih škola u prestonici, morala da se, po završetku desetomesečne pauze, izazvane globalnom epidemijom, vrati na posao i preuzme stare radne uloge.

Sumornu sliku prekinutog produženog odmora upotpunila je informacija o smrti učenika koji je, samo dva dana ranije, preminuo u bolnici usled pogoršanja virusne infekcije, čije posledice njegov iznureni mladi organizam, uprkos odvažnoj borbi, nije uspeo da nadvlada.

Dok su se kapi smrznute kondenzacije polako topile sa prozora kancelarije, dvoje kolega se pitalo da li je dečakova dugogodišnja nastavnica već obaveštena o njegovoj smrti, ili će, kada bude došla na posao, oni biti ti koji će morati da joj saopšte neprijatnu vest. Njihov razgovor je ubrzo okončalo pojavljivanje očekivane osobe, čiji je telesni stav ukazivao na pomalo neočekivano raspoloženje.

Uz opštu odsečnost pokreta, dečakova, sada već bivša, nastavnica je, par trenutaka po ulasku u školu, zastala na vratima kancelarije i, gotovo u dahu, izgovorila: „Jeste li čuli da je Saša umro? Juče me je zvala njegova majka da me obavesti... Eto kakvu sam čestitku dobila za Božić, Novu godinu i kraj pandemije... Šta drugo čovek i može da očekuje? Katastrofa!”

„Uf, znači čula si... Baš smo se malopre pitali da li ti je neko javio... Šteta”, izgovorio je mladi kolega, u pokušaju da utvrdi nastavničino emotivno stanje, o čemu je razmišljao još od trenutka kada je saznao šta se dogodilo.

„Ma, javili su, kako nisu. Užas. Šta ćeš, bio je bolestan već neko vreme, nevezano za virus... Koliko su ga samo tako bolesnog slali u školu, dobro da je i ovoliko izdržao...”

Tišina koja je usledila potrajala je dovoljno da dugogodišnja koleginica upita sagovornicu, na čijem se licu ocrtavala napetost mnogih, još uvek, neizgovorenih reči, čuveno i nezaobilazno: „Kako si?”

Odgovor je usledio brzinom komete, pri čemu su se rečenice nepredvidivo smenjivale u nezaustavljivom nizu, dok je sadržaj ukazivao na probleme najvišeg nivoa: „Pa, kako da budem? Elektronski dnevnik mi opet pravi probleme. Koja je to glupost! Ja uopšte ne znam šta da radim sa Sašinim izostancima. On je bio u bolnici od 15. do 30. decembra... što znači da nije bio u mogućnosti da prisustvuje 'online' nastavi... i sad pojma nemam kako to da sredim! Ko će meni uopšte da donese opravdanje za taj period?! A i kad bi mi doneli, kako da to uskladim sa elektronskim dnevnikom?! Gledala sam u padajućem meniju koje su mi opcije, ali nigde nema kategorije 'smrt učenika' i sad mi se u programu sve crveni. Uskoro će kraj polugodišta, a meni se sve crveni. Katastrofa! Onaj ko nije koristio tu glupost od programa, uopšte nije svestan koji je to pakao!”

Nakon kraće tišine, dok je pogled sagovornika bio usmeren ka nesrećnoj nastavnici, kancelarijom su ponovo počele da odjekuju glasne reči velikog naboja: „Šta god da klikneš, crveni se. Neko rešenje mora da se nađe... jer kako da to uđe u učenički dosije? Do kraja sledeće nedelje treba da uradim polugodišnje izveštaje, a ne znam kako ovo da evidentiram. Ipak je potrebno da se zvanično pokrijemo. Saša je bio osmi razred – što znači da to mora da prođe i kroz zapisnik tima za profesionalnu orijentaciju i prosvećivanje, a o odeljenjskom veću drugog obrazovnog ciklusa da i ne govorimo. Zavrti mi se u glavi čim pomislim na sve to. Ma... bitno je da nekako počnem, makar deo da završim...”

„Samo kad bi prestalo da se crveni”, ponovila je pognute glave, uz pogled najdubljeg očajanja. Ubrzo nakon toga se ispravila, spazila jaknu, pažljivo postavljenu preko naslona stolice, okrenula se ka koleginici i u dahu izgovorila: „Lepa ti je ova jakna. Gde si je kupila? Je l’ na popustu?”, dok su kapi smrznute kondenzacije sa prozora kancelarije nastavile svoj put prema podu.

Zoran Bar, Beograd