Novinarka Monda Aleksandra Petrovski posetila je glavni grad Azerbejdžana i prenosi vam utiske u 10 kratkih priča.
Evropa u Aziji, Azija u Evropi
Geografski i metaforično teško u Bakuu može da se razazna granica. Činjenica je da političari i imućni ljudi žarko žele da se približe Evropi, ali je i u glavnom gradu primetan mentalitet i uticaj na gradnju Orijenta u kombinaciji sa sovjetskim nasleđem. Očito je 70 godina ostavilo traga na novije generacije.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka došlo je do masovnog raseljavanja stanovništva (videti pod Nagorno-Karabah) zbog obostranog etničkog čišćenja i sukoba između Azerbejdžana i Jermenije, koji je nedavno “podgrejan” i zbog koga već godinama kopnenim putem ne možete iz jedne u drugu zemlju. Nema zvaničnih podataka, međutim osnovano se tvrdi da je oko 700.000 starosedelaca napustilo Baku i iselilo se u svud po regionu i svetu. Na njihovo mesto pristiglo je oko milion građana iz duboke provincije Azerbejdžana, donoseći sa sobom svoje navike i način života.
Grad vetra i zemlja vatre
Na persijskom u prevodu Baku znači Grad vetra. Čim kročite u ovaj grad biće vam kristalno jasno zašto je tako i ako ga poput mene posetite u avgustu ili nekom drugom letnjem mesecu, bićete prezadovoljni zbog toga. Međutim, kažu da zimi opasno “reže” poput košave. Vetar tokom cele gotine nosi i veliku prašinu, a ukoliko šetate uz samu obalu Kaspijskog jezera osetićete i miris naftnih bušotina koje su svuda oko grada.
Baku je glavni grad Azerbejdžana, odnosno Zemlje vatre. Osim prirodnog bogatstva u nafti i zemnom gasu, postoji još nešto što Azerbejdžan vezuje za vatru. To je religija zoroastrizam, s kojom sam prvi put imala priliku da se bliže upoznam prilikom obilaska Hrama vatre u naselju Surahana, 30 km od Bakua. Nekada je bila “službena” monoteistička religija sasanidske Persije. Dobro u zoroastrizmu je Ahura Mazda, koga je predstavljala vatra, kao simbol čistoće i moći. Teritorija hrama Atašgaha je poznata u celom svetu kao jedinstveno mesto izlaska prirodnog gasa iz zemlje. Sazidan je u III veku "tamo gde su gorele večne, neugašene vatre". Ostaci nekadašnjeg svetilišta vrlo su pažljivo restauirani i sada živopisno dočaravaju kako je na ovom mestu izgledao život pre više stotina godina.
Nafta je prošlost, sadašnjost i budućnost
Baku je prvi grad na svetu u kome je eksploatisana, primenjena i prerađena nafta. Bilo je to 1847. kada je na Bibi-Ejbatu prvi put izbila nafta. Tada je i počela njena eksploatacija na industrijski način. Godine 1872. braća Nobel su u Bakuu osnovala prvu naftnu kompaniju. Nakon toga su u zemlju počeli da neprestano dolaze preduzetnici sa svih strana sveta, nastojeći da ugrabe svoje naftno polje, a bogatstva su stvarana preko noći.
Otkad je ova država na južnom Kavkazu postala nezavisna od Sovjetskog saveza 1991. u taj deo sveta ušle su i zapadne naftne kompanije koje profitiraju od enormnih resursa. Azerbajdžanske naftne rezerve se procjenjuju na 14 milijardi barela.
Ni danas ne morate mnogo da zalazite na periferiju da biste videli ekspoataciju nafte ili gasa. Oni su sinonim za bogatstvo i sigurnu budućnost.
Mladi imaju perspektivu ukoliko se bave naftom, država stipendira najbolje da studiraju na svetskim koledžima i potom se vrate. Otprilike tako je glasio odgovor našeg lokalnog vodiča na moje pitanje koliko Vlada brine za budućnost mladih i kakva im je perspektiva u zemlji.
Hejdar i Ilham Alijev
Mnoga zdanja u Bakuu nose ime Alijev – džamija, rafinerija, sportsko-izložbeni kompleks, jedna od centralnih ulica, kulturni centar, internacionalni aerodrom… Čak i u Beogradu pored statue piscu Hazarskog rečnika Miloradu Paviću stoji spomenik pokojnom Hejdaru Alijevu, jer su Azeri 2011. finansirali uređenje Tašmajdanskog parka i on danas po lepoti i funkcionalnosti staje uz rame fenomenalnim parkovima u Bakuu. Isti je slučaj u Istanbulu, Bukureštu, Ankari, Tbilisiju…
Hejdar Alijev je bio student arhitekture, lokalni šef sovjetske obaveštajne službe KGB-a i prvi predsednik Azerbejdžana, posle raspada SSSR. Nazivaju ga ocem azerbejdžanske nacije i porede sa Ataturkom. Kada je 2003. zbog bolesti, od koje je nekoliko meseci kasnije i umro, odstupio sa vlasti nasledio ga je njegov sin Ilham. Tako porodica Alijev vlada Azerbejdžanom već više od dve decenije, a njihovi kritičari govore o "naslednoj autokratiji". Još za vreme života ustanovljen je termin Heydarism koji ilustruje kult njegove ličnosti.
"Ljudi me vole, šta ja da radim. Nedavno je predsednik izvršnog veća grada Ganja odlučio je da ispred njihove upravne zgrade podigne moju statuu. Pozvao sam ga i rekao da nema za tim potrebe. Pošto je bio uporan, rekao sam mu da je postave kada umrem", govorio je Hejdar Alijev novinarima 2001. godine.
Devojačka kula i Plamene kule
Oni koji ne poznaju podrobnije istoriju Bakua rećiće vam da su sve to sagradili novopečeni naftaši. Tu priču odmah poništava Devojačka kula koja još od XII svedoči razvoju ovog grada. Danas je njena unutrašnjost savremeno adaptirana u muzej koji priča priču iz vremena kada Azeri još nisu ni postojali i kada je Baku bio prestonica države Širvanšaha.
Kada se popnete na plato na vrhu na dlanu ćete imati ceo grad. U daljini će vam se ukazati čuvene Plamene kule, moderni neboderi (visine 190 metara) koji nisu mogli da vam promaknu sve i da ste do sada videli samo jednu fotografiju Bakua, a tik ispred je Stari grad koji će vas na prvu zbuniti kontrastima.
Unutar njegovih zidina su između gomile autentičnih prodavnica tepiha i antikviteta u uskim krivudavim ulicama smeštena predstavništva naftnih kompanija i ambasada, sa “prikladnim” skupocenim automobilima. Više vas neće zbuniti ni niz moderno uređenih hotela ili kafića u koji se umetne pokoji nacionalni restoran. Izvan zidina su čuda moderne arhitekture podignuta kao posledica nagle idustrijalizacije i naftne revolucije. Kao ram za sliku mondenskog mesta tu su privatne plaže.
Koliko su spremni za turiste
Želeći što više da se približi Zapadnom svetu glavni grad Azerbejdžana je bio domaćin Eurosonga maja 2012, zbog čega su odnosi sa susednim Iranom bili prilično napeti, kao i prvih Evropskih igara juna 2015. Mnogo novca su uložili u organizaciju oba događaja i sve je izgledalo spektakularno.
Jedna od novina u gradu, uvedena kao atrakcija za turiste tokom Evropskih igara, a koja je nastavila da živi i posle je ljubičasti taksi, pandan londonskom žutom. Em je cena niža od regularnog (koji je u rangu sa beogradskim), em je zabavno iskustvo. Da, to sam pomislila, ali nije bilo zabavno što sam se dva puta jedva sporazumela sa taksistima dokle idem, iako sam držala karticu sa adresom hotela. Ok, možda su neki drugi prevozili tih 6.000 učesnika Evropskih igara. Čitah da do pre neku godinu nisu imali taksimetre, kao i da generalno nisu baš najsigurniji vozači.
Izuzimajući gostoljubivog menadžera hotela u kome smo odseli i koji nas je čak i ispratio, nisam imala sreće da naletim na ugostitelje koji govore engleski jezik ni u nacionalnim restoranima u samom centru grada. Nažalost, turski ne znam, ruski natucam, pa smo se malo pripomogli rukama i slikama.
Što se same kuhinje tiče – ako vam se dopada turska uživaćete u azerbejdžanskoj hrani.
Liberalan i moderan grad
Kada dolazite u Azerbejdžan mogu vas upozoriti da strogo vodite računa da ne duvate nos na javnom mestu, ne pokazujete prstom na druge osobe ili stvari, da ne čačkate zube u restoranu, da se ne grlite i razmenjujete nežnosti sa partnerom na javnom mestu, da ne žvaćete žvaku, da nosite što dužu suknju i pokrivena ramena. Suštinski, ako ste pristojni većinu ovih stvari nećete raditi gde god da ste na planeti, a ako vam se nešto od toga i omakne u Bakuu – niko vas neće popreko pogledati.
"Baku je liberalan i moderan grad, jer takav nam je predsednik. Sve što hoćete možete da obučete" – rekao mi je jedan mladi i obrazovani Azer.
Nova Venecija
Jedan od mojih saputnika u Bakuu konstatovao je da je tu video više mercedesa nego u Nemačkoj. I ja sam tu videla više prodavnica luksuznih brendova nego u Parizu, a poznato je da tamo žive "ajkule". Gucci, Dior, Tiffany, Dolce i Gabana za velike i male (postoje specijalizovane radnje za decu sa potpisom ovih brendova)… mame vas duž grandiozne Nizami ulice, smeštene tako da vam je i Kaspijsko jezero na dohvat ruke.
Ima Baku nešto i od preporznatljivog duha Venecije. U jednom delu predivno uređenog šetališta uz Kaspijsko jezero, tik uz Muzej tepiha (u obliku tepiha!) je popularni lounge klub koji ima kanal kroz koji možete da se provozate gondolom. Ali izgleda da je to tek početak nove Venecije, jer je planirano je da se izgradi i 41 veštačko ostrvo u Kaspijskom moru, koje će biti povezano sa 150 mostova i gde bi trebalo da živi veliki broj ljudi.
Vile i udžerice
Kada sam se probudila u Bakuu dolazeći autobusom iz Gruzije duž celog puta dočekale su me zgrade boje pustinjskog peska. Više od njihove lepote fascinirala me je njihova usklađenost. Centralne ulice u ovom gradu izgledaju moćno i nepretenciozno u isto vreme.
Ubrzo sam shvatila da raskošni i siromašni Baku vode paralelne živote, kao da su gotovo preciznim hirurškim zahvatom odvojeni jedan od drugog. Posmatrala sam ljude pokušavajući da na njihovim licima "pročitam" da li su srećni i zadovoljni koliki god da je njihov imetak.
"Narod je mnogo dobar, ali se oseća da su dugo bili u siromaštvu i ne mogu da isprate ovaj munjeviti rast grada. Žao mi je što je ogromna razlika između bogatih i siromašnih. Iza tih zgrada su sakrivene udžerice gde ljudi nemaju šta da jedu", setila sam se šta je još dodala uz opis Bakua moja poznanica.
Jelenu je ovaj grad oduševio i stavila bi ga ispred mnogih drugih u kojima je živela, a prošla je više od pola sveta. Posebno mi je skrenula pažnju na mnoštvo parkova i zelenih površina, među kojima se posebno svojom lepotom ističe Park kulture, sa statuom Golub mira, simbolom grada. I da, oni su zaista veoma skladno uređeni i čine Baku prijatnim mestom.
Blatni vulkan u Gobustanu
Obilazak blatnog vulkana u Gobustanu, jednog od preko 300 relikata nekadašnje intenzivne vulkanske aktivnosti, bio mi je najupečatljivije iskustvo celog boravka u Azerbejdžanu i to ne samo zato što je čudo prirode, već zato što sam imala priliku da upoznam Azere koji žive petnaestak kilometara izvan prestonice. Rekla bih skromno i lagano. Svojim trošnim kolima su nas prilično nepristupačnim putem odvezli da vidimo siva prostranstva sa kupolicima iz kojih izbijaju blato i gasovi. Mada izgledaju vanzemaljski, vrlo su “miroljubivi”. Kako to izgleda pogledajte u videu i ovo što čujete nije montiran zvuk, stvarno je duvao takav vetar, što po mojoj suknji možete da primetite.
Scena koju ću pamtiti makar obišla celu zemaljsku kuglu, a akteri su gore pomenuti lokalci koji su nas svojim automobilima dovezli do ovog mesta. Čekanje da dođe još jedan auto se odužilo, nervoza među nama je rasla jer nismo više mogli da se branimo od jakog vetra i prašine, pa je jedan od prisutnih vozača otvorio sva vrata i odvrnuo tamošnju narodnu muziku (melos bi vam bio vrlo prepoznatljiv!) do daske. Za tili čas počela je žurka na otvorenom, a prednjačila je starija garda. Njegov kolega je verovatno umislio da je na setu emisije Top Gear i počeo je da iz sve snage potpisuje svoju staru ladu po nepristupačnom terenu. Ali neće fotografije i video zapisi će ostati samo u privatnoj arhivi, za uspomenu i dugo sećanje.