Zluradost je kada se neko raduje zlu u kojem se neko drugi našao, tuđoj patnji, nesreći koja ga je snašla. Možemo da se zapitamo zašto drugi uživa u tuđoj muci?
Jedna od glavnih odlika prijateljskih odnosa jeste saosećanje. Kada prema nekome imamo prijateljski odnos, tada nam nije svejedno kada primetimo da ta osoba trpi, da se loše oseća. Tada saosećamo sa njom: postaje nam žao zato što je drugome teško, piše Zoran Milivojević za "Politiku".
Nekada jedino saosećanje definiše odnos kao prijateljski, jer i kada ništa ne možemo da uradimo da bismo drugome olakšali i pomogli, možemo da sa njim saosećamo.
Sasvim je druga situacija u neprijateljskim odnosima. U njima ne postoji saosećanje sa patnjom druge osobe, već se pojavljuje ravnodušnost ili zluradost. Kada je neko ravnodušan na tuđu patnju, time pokazuje da drugoga ne doživljava kao važnog, pa mu samim tim nije ni važno kako se drugi oseća. U toj vrsti neprijateljskog odnosa osoba zauzima stav apatije, indiferentnosti prema tuđoj patnji.
Kao što kaže i sama reč, zluradost je kada se neko raduje zlu u kojem se neko drugi našao, tuđoj patnji, nesreći koja ga je snašla. Možemo da se zapitamo zašto drugi uživa u tuđoj muci? Zluradost proističe iz načina na koji onaj ko je zlurad vidi drugu osobu i njenu nesreću. On je vidi kao pokvarenu, nemoralnu, zlu osobu kojoj se datom nevoljom dogodila zaslužena kazna. Upravo zbog toga što u nesreći vidi u stvari opravdanu kaznu, osoba i reaguje radošću i zadovoljstvom.
Zluradost je u stvari znak antipatije, protivosećajnosti u kojoj je osobi drago kada drugi trpi, a krivo joj je kada je drugi veseo. Zluradost je reč koja opisuje prvi oblik antipatije, a za drugi, kada je osoba žalosna zato što je drugom dobro, mogli bismo da predložimo kovanicu "dobrožalost".
U bliskim odnosima ne bi trebalo da postoji antipatija. Ali ljudi nisu savršena bića i zato povremeno bliski ljudi, rođaci i prijatelji mogu da nas iznenade svojim reakcijama zavisti u kojima neraspoloženjem reaguju na naše uspehe, a prikriveni zluradošću na naše neuspehe. Ako treba da optužimo neki deo ličnosti koji je odgovoran za ovakav dvostruki, i pozitivni i negativni odnos, ambivalentnost, onda je to onaj deo nas koji zovemo "unutrašnje dete". To je onaj deo koji voli da se takmiči sa drugima, koji voli da bude bolji od drugih, da stalno pobeđuje, a koji pati kada su drugi bolji u nečemu.
I zato svaki znak zluradosti ili "dobrožalosti" koje kod sebe osetimo prema drugima treba da budu razlog za dijalog sa našim unutrašnjim detetom. Objasnimo tom delu sebe da smo dobri i kada nismo najbolji, da ne treba da se upoređujemo i takmičimo sa drugima. A kada suptilne znakove antipatije primetimo kod drugih, treba to da uvažimo kao nešto što bi moglo da nas ugrozi, ali što nije razlog da druge odbacimo.
Ljudi nisu savršeni, pa tako ni ljudi koji sa kojima smo bliski.