Vojislav Todorović dobitnik je treće nagrade na konkursu “Zlatna sova”, za roman “ Čudovište iz Savskog jezera”, 2016. godine. Nagrada mu je uručena u Banjaluci, a to je ujedno bio i povod za razgovor s njim.
- Povod razgovora je poslednji roman, “Čudovište iz Savskog jezera”; nagradu si primio u Banja Luci i o tome napisao jedan zaista retko lep prikaz, priču o gradu koji dobar deo naših sugrađana omalovažava zbog već zastarele političke mode.
Ali, hitam ka poenti, veoma je zanimljivo da jedan roman za koji bi, neko ko ima predrasude, odmah rekao da je beogradski što bi značilo i podrugljiv na račun srpskog – prepozna žiri države koja je prokazana kao rigidna kad su nacionalne teme u pitanju.
E sad, ono što ne može a da se ne primeti, jedna retka finesa, čak i likovi koji bi bili pamfletski uzorci nečeg pogrešnog i, naravno, ekskluzivno srpskog (poput visokog zvaničnika SPC koji je gej), kod tebe imaju biografije koje nas nateraju da brinemo za njih, čak i navijamo da im se nešto ne desi, ljutimo se na one koji spletkare njihovim tajnama zloupotrebljavajući ih za svoje ciljeve.
Tu su i mačo inspektor s malim problemima oko predoziranja vijagrom, takođe neuskraćen za ljudskost, neke večite udavače, ambiciozni novinari, slaboživčani urednici, podmićeni doktori koji za male novce a ucenjeni od banaka pristaju na nečasne radnje…
I centralni lik, što priči daje poseban ton, jedan autsajder, antijunak, neostvaren tip ali koji ima čudan hobi – on želi da raskrinka zaveru banaka, i u njegova „usta“ ti stavljaš gotovo manifestno propovedanje antibankarskih pokreta koji su sve življi u svetu, kod nas još ne jer mi još uvek nismo sasvim svesni koliko je orvelovski taj sistem u koji srljamo maštajući o tome da budemo deo sveta.
Čak i on, koji neretko nervira svojim „luzerskim“ ponašanjem i sakrivanjem od života po nekim društvenim mrežama, on nije heroj ali je očovečen u toj svojoj, donkihotovskoj i usamljeničkoj, borbi.
Prvo da ti čestitam na uspehu da čitavoj ovoj galeriji komičnih lica kojima bi se većina samo rugala, daš ljudska lica i nateraš čitaoca da se zabrine za njih, da se nervira kad vidi da srljaju i da im se ne smeje podsmešljivim smehom nego onim smehom prepoznavanja.
A zatim, čudovište, kao jedini uvozni (pored banaka), strani „element“ u ovom čudnom, domaćem, društvu, koji će mobilisati i čudnim putima sastaviti ove među sobom različite karaktere a i ono samo, žrtva nekih tuđih čudnih poslova. Dakle, otkud čudovište? Ko je čudovište?
- Mislim da su predrasude prva stvar koje bi svi mi trebalo da se oslobađamo i, ako je ikako moguće, da ih se na kraju sasvim oslobodimo. Ali, mi se oslobađamo suvišnih kilograma, bora, celulita, blokiramo nepoželjne na Facebooku, a predrasude, uglavnom, zadržavamo. To nije dobro.
Kulturna sredina u Republici Srpskoj, u ovom slučaju predvođena tročlanim žirijem sastavljenim od eminentnih profesora univerziteta, samom činjenicom da je nagradila moj roman, pokazala je da ceni slobodnu misao, a da predrasude dolaze iz sredine koja sve više gubi svoje kulturno uporište, a to je Srbija i nekadašnji grad-svetionik kulture i slobode, naš Beograd.
A sad o likovima. Veliki pisci, predvođeni Dostojevskim, naučili su nas da i najpozitivnija ličnost ima jednu stranu koja nam se neće naročito dopasti; s druge strane, najveći negativac, ima u sebi bar zrnce dobrote i samilosti. Ja sam se u ovom romanu poigravao žanrovima, a likovi su pomalo tipski, stripovski, jer tako vidim psihološke profile savremenih ljudi, koji žive u našem žarijevskom, patafizičkom prostoru. (To ipak, još uvek nije Orvel, on tek dolazi... kako stvari stoje.)
Sasvim je logično da glavni junak ovakve jedne pripovesti bude luzer, jer heroja danas i nema, ali uvek postoji mogućnost da junak-gubitnik nekako uspe da se izbori protiv svih vetrenjača, jer ma koliko zbunjen i malodušan čovek današnjice bio, dok god postoji književnost, ona će ipak morati da pruža nadu i da peva o nesvakidašnjem i uzvišenom, na granici nemogućeg, a tako nešto je i pobeda luzera i marginalca.
U mom romanu, junak je uspeo, ali ne svojom zaslugom, već slučajno i to daje komičnu notu, ali svaki uspeh se računa, jer u kranjoj liniji, nije ni važno da li smo nešto zaradili, ili izvukli na lutiji. Sve je to deo sudbine. Ali, da se vratim na tipske likove. Kako roman odmiče, tako čitalac otkriva istoriju svakog od njih koja nije šablon, već autentična životna priča - kontrapunkt prvobitnom utisku o stripovskoj prirodi njihovih karaktera. I to je bio postupak koji mi se sam nametnuo.
Kroz čitav roman, provlači se svojevrstan dualizam virtuelnog i realnog i svaki od likova ima dvojaku prirodu. Imamo inspektora kao mačo muškarca, ali s druge strane on koristi vijagru. Nemanja je pripadnik bankarskog sveta, ali sa druge strane, borac protiv takvog sistema vrednosti. Imamo čak i dva čudovišta.
Medijski spinovano i pravo. A čudovište je alegorija, veličanstveno biće, pojava na kojoj se lome stavovi, predrasude, verovanja, ono je univerzalna metafora koja simboliše naš svet, svet medija, informacija, senzacija, svet koji priželjkuje čudo, a ne bi znao šta sa njim. Čudovište je i ono mitsko u nama, ono božansko u svakom biću, njegova pojava je i fizička i metafizička, i tragična i komična, sve istovremeno.
Čudovište je i verzija priče o mesiji koji dolazi i odlazi a da mi toga nismo ni svesni. Ono je i moj svojevrsni hommage veličanstvenom životinjskom svetu, koji je bliži Bogu od nas ljudi koji sebe doživljavamo kao božiju decu.
-Naslov romana obećava banalniju zabavu, neodoljivo podseća na naslove tekstova Zone sumraka, gde doduše nepotpisani pišu i dobri novinari (da se rasterete i zabave), a zanimljivo je, kako publika, recimo na Sajmu knjiga gde si predstavio knjigu ili na mrežama gde ti se verovatno obraćaju potencijalni kupci, kako oni reaguju, šta očekuju od tog naslova?
Hrabar je, nadmene može da odbije a one rasterećenije da zainteresuje. I kakve su reakcije nakon čitanja? Ukratko, šta kaže onaj, nažalost, sve manje važan, ali zbog kog, možda ipak, poneko i dalje piše, krajnji korisnik, publika?
- Pisanje ovog romana od samog početka bilo je hod po ivici, po jednoj pomalo rizičnoj liniji koja deli ozbiljnu stvarnost i kalambur, a koji se u našoj društvenoj realnosti neprestano prepliću. I nije to samo naša stvarnost. Često govorimo o Haksliju i Orvelu, a ponekad propuštamo da primetimo da je od svih negativnih utopija u ostvarenju najdalje odmakao Alan Ford.
Jer, koliko god da ima crnog, bolesnog, neljudskog u savremenim društvenim procesima, uvek negde ispliva ta bizarna i crnohumorna životna nit koja podriva i obesmišljava svaki totalitarizam. Svaki Hitler ima svog dvojnika Hinkela, koga je nekada maestralno tumačio Čarli Čaplin. U svakom slučaju, pišući ovaj roman, ja sam od samog početka rizikovao, ali dve godine nakon prve rečenice vidim da i oni njegovi naizgled „najekstremniji“ delovi nisu preterani, jer me je stvarnost sustigla i demantovala moje strepnje da sam možda otišao predaleko u karikiranju.
Ali, ako malo bolje pogledamo, ovaj roman, iako na prvi pogled pun fantastičnih detalja, nije nemoguć. Sve što se u njemu dešava ima jednu sasvim realnu nit, a drugi nivo, shodno onom dualizmu o kome sam govorio, predstavlja ono transcendentno, virtuelno i magično, što svi mi svakodnevno živimo.
Ovaj roman je i moj dijalog sa samim sobom i sa mojim najdražim piscima i, istovremeno, izraz moje najdublje naklonosti njima. A to su: Bulgakov, Tolstoj, Dostojevski, Aleksandar Dima, Stendal, Igo, Agata Kristi, Miloš Crnjanski i skoro svi najvažniji srpski pisci... Otuda valjda i mešavina svih tih žanrova i stalna promena diskursa, u kojoj, na koncu, i sam prepoznajem sopstvenu poetiku.
Reakcije čitalaca su pozitivne, knjiga je zanimljiva i čita se kao triler. A ko je stigao do kog njenog sloja, a ova knjiga jeste višeslojna, to već ne znam. Što se naslova tiče, on jeste bio „mač sa dve oštrice“, ali prosto se sam nametnuo i bilo bi nepravedno da knjiga nosi neko drugo ime, jer je ovaj roman pre svega priča o čudovištu iz Savskog jezera koje svojom pojavom inicira čitav niz uzročno-posledičnih događaja; to je roman-alegorija, sa naslovom koji napreciznije obuhvata njegovu multimetaforičnu suštinu... A taj naslov oslikava i druga obeležja ovog romana: triler bez trilera; bespotrebna frka; veliki spin; roman-šala; Domanović-trip...
- Kad si pomenuo Alana Forda, ne mogu a da ne primetim da je glavno lice tvog romana upravo ta sumanuta atmosfera. Svi ostali likovi nekako se snalaze, oni koji misle da se dobro snalaze ispadnu "najgluplji u društvu", kako to uglavnom biva, ima neke pravde u celoj priči i, koliko god ona imala elemente dobrog trilera, ti ne ideš na nepredvidljivost nekih događaja, nečijih sudbina, odnosa... Samo ostaje ta atmosfera, malo onako, kao jedna objektivna neprijatnost. Svi gube, jedini pobednik je ta atmosfera. Gotovo opipljiva i koja guta sve junake koji se bore s raznim himerama i svojim demonima, nemoćni spram nje - te atmosfere. Malo hičkokovski? A nije horor. Mada...
- To si dobro primetila. Ipak, ne gube svi. Ovo je ipak priča sa hepiendom za dobre momke i devojke i oni nalaze izlaz iz te atmosfere, koja, međutim, opstaje, kao zla kob u kojoj ostaju zarobljeni negativci. Ovim hepiendom sam hteo da poručim da spasa ima i da je on, ma koliko to otrcan zvučalo, tu, na dohvat ruke, da on hibernira u nama samima, u našem duhu, potencijalima, posustalom stvaralaštvu, u istinskim vrednostima, ljubavi, lepoti i umetnosti.
A ta atmosfera, koju ti nazivaš likom iz romana, ona u suštini predstavlja sistem u kome živimo, koji i jeste nekakav bolestan organizam, pa u tom smislu i – lik. Ona simboliše teskobu svega onoga što nam jedno izvitopereno društvo nameće, teskobu banalnosti, gluposti i nelogičnosti, odnosno antihumanosti. Ovo je prevashodno roman o našoj društvenoj stvarnosti, ali verujem da je istovremeno i univerzalan, što nam odlično pokazuju poslednji američki izbori, na primer.
Za razliku od orvelovskog totalitarizma koji nameće partija, totalitarizam o kome ja govorim je posledica našeg pristajanja da nam sudbinu kroje otuđeni centri moći, koji glume institucije, a u stvari su šuplji i mnogo gluplji od nas samih. A ti centri su eksplicitno i opisani u mom romanu. To su: država, mediji, korporacije, crkva i mafija, koji se suštinski ne razlikuju međusobno; oni se samo bore za svoje parče tržišta.
Glavni junak, Nemanja, teoretičar zavera, ubeđen je da spada u one retke i odabrane koji su svesni takvog stanja, a onda, on polako shvata da sve to znaju i mnogi drugi. Prvo naleće na esej tajanstvenog antiglobaliste Monte Krista, a potom na njegovo veliko zaprepašćenje, slične stavove, prilikom isleđivanja, iznosi i mladi policijski inspektor Babić... I takav je ceo moj roman.
Čitalac taman pomisli da je negde stigao, kad se desi nešto drugo što ga odvlači na sasvim drugu stranu... U njemu nema ničeg opipljivog osim naracije, atmosfere, dijaloga... ali se na kraju, nešto što je delovalo bezvredno, pokazuje mnogo vrednijim i dolazi do kopernikanskog obrta... Takve stvari se često dese i u životu, i to gotovo sigurno onda kada verujemo da će se desiti.
- Ti si, ima tome godina, pisao i jedan manifest. O čemu se zapravo radi? Utisak koji je Čudovište ostavilo na mene, nateralo me je da se nasmejem ali da li bi mogao da kažeš koju reč o tom, Manifestu kometizma (kometizam, kao kometa?) Šta je to?
- “Manifest kometaizma” (ne kometizma) je jedna vrsta umetničkog pseudomanifesta, koji je kritičar i teoretičar književnosti Dragan Bošković nazvao „neoavangardnim fenomenom kraja dvadesetog veka“.
To je u suštini, projekat, igra, dvojice autora. Jedan je svojevremeno talentovani pesnik Miloš. B. Mladenović, koji je kasnije isplovio iz književnih voda i posvetio se karijeri inženjera koja mu odlično ide; drugi sam ja, i dalje talentovani pesnik, u pedesetoj. “Manifest kometaizma” je nastao u prelomno vreme velikih studentskih protesta 1996/97 i on predstavlja glas dvojice umetnika-marginalaca koji, odnekud iz te mase, stavljaju svoj komentar na velike teme kao što su književnost, slikarstvo, arhitektura, strah, fobije, ljubav, erotika, šala i zbilja.
Možda krucijalna rečenica ovog manifesta glasi: „Šala je mnogo ozbiljnija stvar od zbilje. Svaka budala može da misli da je ozbiljna, a samo retki znaju da su šaljivi. Mi smo šaljivi! Mi smo kometaisti!”
Inače, u trenutku, kada smo razmišljali na temu pisanja umetničkog manifesta, nad planetom se nadvila opasnost sudara sa kometom Šumaher-Levi, odnosno Armagedon u najavi, kao poslednji čin ljudske komedije. Tako se kometa sama nametnula kao univerzalna metafora, a naš dvočlani, kamerni pokret, dobio je naziv: “Kometaisti”.
Osim manifesta, Kometaisti su napravili i niskobudžetni video-film “Samo dosadan film je dobar film” u kome kultni Raša Popov deklamuje “Manifest kometaizma”, što se smenjuje sa sekvencama u kojima mnoge poznate i nepoznate ličnosti Beograda odgovaraju na pitanja o kometaizmu, rasizmu, demokratiji, slobodi…
Na izgled nepovezano, ali na kraju sve ispada sasvim skladna celina, koju svojom neposrednošću, apsurdnošću i neodoljivim šarmom društvene margine povezuje “Manifest kometaizma”…
- Posle Čudovišta bi svakako bilo lepo pročitati jedan pravi manifest… Ono što, takođe, veoma uspešno radiš to su kratke crtice, priče o arhitekturi grada, o ponašanju ljudi, o susretima, i to što objavljuješ ima draž jer je lišeno već svima dosadne gorčine, radoznalo je, sveže...
Kada bi kod nas postojala praksa da se izdaju kratke priče, bilo bi lepo sakupiti tvoje. Mi odavno nemamo ni praksu da izdavači jure za pesmama, ipak, izdao si nekoliko zbirki.
Kako je to zaživelo? Kako žive te pesme, kakva je sudbina tih tvojih knjiga i da li je i njih moguće negde naći?
- Sudbina mojih knjiga pesama je takva da su one registrovane u Narodnoj biblioteci Srbije i da ih ima u bibliotekama širom zemlje u koje su nakon objavljivanja poslate. Da li je poneka pretekla i u nekoj knjižari, možda zabačenoj, izgubljenoj na nekoj periferiji, ne znam... verovatno jeste.
Jedna moja pesma, „Beogradske mansarde“, koju sam napisao kao srednjoškolac, ušla je u antologiju pesama o Beogradu, „Beograde, moj beli labude“, Milorada Blečića, koja sadrži pesme pisane od vremena Konstantina Filozofa, pa sve do te, sad već davne 1986, kada je izdata. Neke od tih mojih starih pesama su odlične, neke ne bih ponovo objavio, ali, to je sasvim normalno za nekoga ko je tako rano počeo da piše i objavljuje poeziju.
U svakom slučaju, poeziju nikada nisam prestao da pišem, pišem je i danas i ponekad objavljujem te pesme na internetu i ljudi ih vole. Već duže vreme u pripremi je jedna zbirka koja sadrži moje nove pesme i izbor najboljih starih pesama, ali taj projekat za sada još uvek čeka na red kod izdavača koji su ga prihvatili.
Što se tiče mojih crtica, priča, anegdota, promišljanja… ti misliš na ono što gotovo svakodnevno objavljujem na fejsbuku u vidu danas tako popularnih „statusa“. Ljudima se to sviđa, a po komentarima kompetentnijih i upućenijih u književno stvaralaštvo, izgleda da nehotično ostavljajući te beleške, ja stvaram neku formu literature, što uostalom pravi, zagriženi pisci, uvek i rade.
E, sad, da li je sve to vredno objavljivanja, to treba da pokaže vreme, nije nemoguće prikupiti sav taj materijal, ali to je nešto što će možda neko drugi uraditi, možda i za pola veka kad mene više ne bude. Hoću da kažem – ukoliko je vredno biće štampano, ukoliko je samo stvar trenutka, onda i ne treba da bude. To je moje mišljenje, ali priznajem da ima mojih prijatelja koji insistiraju upravo na tim crticama i smatraju da je moj zadatak da ih sam sakupim i objavim.
- Da li imaš nešto da poručiš za kraj?
- Kupite roman „Čudovište iz Savskog jezera“. Zabavite se, nasmejte se, malo se zamislite i uživajte. Pomozite jednom umetniku da nastavi da stvara, jer u čarobni svet književnost ulazi se kroz kapiju koju čuva nekakav literarni bog Janus čija su dva lica pisac i čitalac, koji ne mogu da opstanu jedan bez drugoga. Manje čitajte sve te silne prevode stranih besteselera i dajte šansu našim piscima, ima ih dosta sjajnih; dajte šansu našem jeziku, jer je to jezik velike književnosti i tako treba da ostane i u budućnosti.
(Razgovarala: Ana Radmilović)