Više od dvije decenije Zoran Kondić popravlja harmonike, iako je završio srednju tekstilnu školu i Pedagošku akademiju. Kaže da je ta zanimanja zapostavio zbog harmonike i da se nije pokajao.
Prvi susret s harmonikom desio se u nižoj Muzičkoj školi, a više ga je interesovalo kakao funkcioniše i od čega se sastoji, nego samo vježbanje.
Sa popravkama je krenuo tako što je popravljao manje kvarove na instrumentima čijim vlasnicima je održavao instrukcije.
Tako je od hobija ovo preraslo u posao s kojim se profesionalno bavi unazad 15 godina.
Pedesetdvogodišnji Dubičanin kaže da za njegov zanat ne postoji škola, ali potrebno je odlično poznavanje mehanike, za koju se zainteresovao još u osnovnoj školi.
Osim toga, potrebno je poznavati niz dodatnih zanata, rad s metalom, kožom, papirom i svim ostalim materijalima za koje postoje posebni zanati.
Kvarovi su širokom dijapazona, a najveći je kada se desi pad harmonike.
Za mehaničke kvarove nije potrebno imati razvijen sluh, kaže Zoran. Sluh je, međutim, potreban za štimanje, što je takođe usluga koju pruža u svojoj radionici.
A osim toga, ovaj posao može da se radi samo iz ljubavi, dodaje Zoran.
Nabaviti dijelove za popravak nije lako, naročito one čiji proizvođači više ne postoje. Zoran se dovija na razne načine, a ponekad je prinuđen i da ih sam izradi.
Ni adekvatan alat često nije dostupan, pa neke alatke takođe izrađuje. Popravlja sve vrste harmonika, a za svoj posao kaže da svaki dan nosi nove izazove.
Zoran Kondić zahvalan je što nije morao da ide "trbuhom za kruhom" i napusti ove prostore. Najdragocijenije mu je što je sačuvao porodicu na okupu.
Počeo je da prenosi znanje na svog 21-godišnjeg sina Luku, za kojeg kaže da je već dosta bolji harmonikaš od njega.
(RTRS/MONDO)
