Glave su sačuvali, ali su ostali bez svega: doma, posla, automobila, imovine... Obrenovčani danas malo nade imaju u oporavak.
Vraćaju se Obrenovčani da čiste svoje domove i radnje, pa odlaze negde da prespavaju, da bi jutrom nastavili sa svojom mukom.
Ulicama kojima nadležni dozvoljavaju da se vozi, gust saobraćaj, a po trotoaru hrpe đubreta. U neke radnje vlasnici još nisu došli, neke čisti tek po neko. Neko nosi masku, neko golog lica i bez rukavica prebira po mulju dok se širi nesnosan smrad.
Komunalci šmrkovima peru ulice. Tamo gde se ne može autom, kažu upravo dezinfikuju.
Iz zgrada i kuća ljudi pokućstvo izbacuju kroz prozore. Oni koji su iz radnji već izbacili robu, sada ih peru šmrkovima.
U "Mesari Blaža" samo Valentina Marković. Crevom pere ono što je ostalo od njenog nekadašnjeg radnog mesta. Nije ona vlasnica mesare, nije joj vlasnik ni rod, nego za gazdu radi već 11 godina. Kaže, često joj je u susret izlazio i pomagao, pa mu sada sama čisti radnju, valjda da se koliko-toliko oduži.
Gde su ostali zaposleni, pitamo.
"Kuće čiste i spasavaju šta mogu. Ja sam iz Zvečke, a moja kuća nije stradala, pa dolazim ovde svaki dan da čistim. Prvo ću vodom ovaj mulj da sperem, a onda ću "domestosom" sve da oribam", objašnjava Valentina svoj sistem rada.
A u mesari strašan smrad. Radnju još nisu dezinfikovali nadležni, a ni popisivače štete nije još put naneo na ovu stranu.
"Ručno smo izneli 600 kilograma mesa iz radnje. Ne pitaj me kako je bilo. Onda su došli ovi pa kamionima to odneli. Ništa od robe i inventara nije ostalo", kaže ona, pa se vraća poslu.
Ispred zgrade u Ljube Nenadovića 1, koju smo obišli i 20. maja i pričali sa braniocima Obrenovca, nove hrpe rasturenog nameštaja. To je pokućstvo iz prizemnog stana. Mladi Marko došao je da koliko toliko očisti stan roditelja svoje supruge. Oni su se kaže evakuisali na Ub, preko terase na prvom spratu.
"Ništa u stanu nije ostalo, samo zidovi. Sve sam morao da izbacim – i parket i vrata", kaže Marko i dodaje da ne zna kako će se ovi penzioneri od te muke oporaviti.
Ima li lopova, pitamo. "Valjda nema. Uveče kada grad opet opusti ima puno policije, čuvaju ruine. Ma nema ovde više ni šta da se ukrade", odgovara Marko.
Na ćošku Ljube Nenadovića i Vojvode Mišića klupica, a na njoj sedi starica. Sunce upržilo, kamioni tutnje, odnose đubre, a baka sedi s cegerom u jednoj i štapom u drugoj ruci. Tupo gleda u daljinu. Kaže da se iz Obrenovca nije evakuisala, a poplava joj je došla do stepeništa. Ima, kaže, šta da jede.
"Pusti me dete te tvoje poplave, imam ja i većih briga", reče baka i odmahnu rukom. Da li joj je neko stradao ili nestao, nije nam rekla, ali od toga, teško da muka može biti veća.
Na drugoj strani Ulice Ljube Nenadovića pusta Osnovna škola Jovan Jovanović Zmaj. Školsko dvorište puno skorelog mulja. Nešto dalje, benzinska pumpa - radi, ali ne vidimo da toči gorivo. Nedaleko od pumpe pijaca. Niz pustih tezgi, a tek kod nekih vlasnici iznose natopljenu robu, prebiraju, peru, suše, bacaju.
Obrad Stefanović godinama na pijaci prodaje metalnu galanteriju. Lanci, žice za ograde, šrafovi, kanapi...Sve je natopljeno, zarđalo, propalo.
"Šteta mi je sigurno pet miliona dinara, samo ovde u robi. Kuća na Dudovima u kojoj živimo još mi je pod vodom. Nivo je sada 1,5 metar, a možeš da zamisliš kolika je bila. Kola su mi uništena. Ostao sam bez svega", kaže Obrad i nastavlja da prebira po uništenoj robi.
"Niko nije došao da nas obiđe, niko nas za štetu nije pitao, nema ni ovih za dezinfekciju, a nema ni političara", kaže Obrad.
Kraj susedne tezge bračni par Pavlović. I njima je sve potopljeno: kuća, kola, radno mesto, roba. Samo u robi šteta je 5.000 evra.
"Ma i da nekako novu robu nabavim, ko će bre da dođe ovde bilo šta da kupi. Pa Obrenovčani sada neće imati novac nizašta. Sve možemo da zatvorimo", deli sa nama Darko crne slutnje. A nije tu kraj njegovim mukama, kaže samo čeka da mu stigne rata za kredit za kola, koja je voda odnela.
"Bio je tu još jedan do malopre", priča Darko. "Došao do svoje tezge, otvorio je...Izvadio stolicu, seo pa gleda uništenu robu- Poče čovek da plače, pa mu je i pozlilo", kaže Darko i dodaje da je nesrećnik onda zatvorio tezgu i negde otišao.
Ispred "radnje" Dragana Rastoke ogromna hrpa đubreta. On je prodavao električne uređaje, šerpe, šolje, staklariju...
Kada smo 20 maja prolazili putem ka Obrenovcu, jasno su se videla oštećenja na pruzi na kojoj je voda odnela jedan kolosek. Sada su tu radnici TENT-a, rade od ponodeljka. Reku su zaustavili vrećama s peskom, ispumpavaju vodu, prave kaskadni nasip, a onda će i šine da postave. Kažu, trebaće im deset dana da sve završe. I dok oni rade, drugim kolosekom prolazi voz – vozi ugalj iz Kolubare za TENT.
Kaže, bolje je prošao od drugih, bar mu stan nije potopljen, na trećem je spratu, a i možda će nešto robe moći da spase.
"Auto, koji je do poplave vredeo 6.000 evra, danas mi je odvukao mehaničar. Ako uspe da za njega dobije 1.000 evra, biću srećan. Magacin sa robom mi je takođe potopljen", kaže Dragan i dodaje da je ženu i dete sklonio u Bosnu, kod svojih. Iz zla u gore, pitam. Kaže da su tamo ipak bezbedni, u njegovom kraju nema reka.
"Obrenovac je pretrpeo ogromnu štetu, ali posledice indidvidualnih tragedija su nesagledive. Država mora da digne Obrenovac ponovo na noge. Ako to ne može, onda treba da ga sravni sa zemljom, da više ne postoji", kaže Dragan i ipak se uzda u državu.
"Srbija je velika zemlja. Velika je onoliko koliko je mi Srbi iz Bosne ili sa Kosova volimo. Znači da je ogromna, a takva mora da nam pomogne. Ne sme da nas zaboravi", kaže Dragan i dodaje da je i rat u Bosni preživeo, pa će nekako i ovo. "Istina, sada mi je 20 godina više, pa će za toliko biti teže."
Nastavljamo putem ka Zvečki. U delovima grada jezera. Tako je i kraj zgrade komunalnog preduzeća gde se dovozi otpad iz grada. Grupa radnika komanduje bagerima i kamionima. Rade po ceo dan, dok ima svetla.
"Taman prođemo glavnim ulicima i odnesemo đubre, kada se vraćamo kao da nikada nismo prošli. Obrenovčani se polako vraćaju i čiste domove, pa po ceo dan ima posla", kažu nam.
Svi su iz Obrenovca i evakuisali su porodice. Ni oni ne noćivaju ovde, ne može se. "Moju porodicu neću vratiti u grad još barem tri meseca", kaže jedan od njih i dodaje da ima dvoje male dece, a na putu je još jedno. Boje se zaraze.
Na povratku za Beograd obilazimo domove okolnih sela u kojima smo bili 20. maja, da vidimo treba li im šta.
Stevanovići iz Draževca, bacaju šmrkove i krpe da nas pozdrave, nude nam kafu, zovu nas da sednemo u blatnjavu baštu.
Još ne noćivaju u svom domu, ali se nadaju da će moći za koji dan, kada im uključe struju. Neće spavati u kući, ne može se. Spavaće na terasi, bar je lepo vreme.
"Ne mogu više da tumaram prijatelju po kući. Probudim se ujutru, ne znam šta ću sa sobom. Pazim da ne škripim, da druge ne probudim. Hoću mojoj kući, pa makar spavao pod vedrim nebom", kaže nam najstariji Stevanović.
Kada ga zapitasmo za krave, koje je s mukom spasao iz poplave, suza mu u oku zasjala:
"Krave sam morao da prodam. Kakvi prodam, za džabe sam ih dao. Iz poplave sam ih spasao, ali sada nemam čime da ih hranim", kaže starina i šakama pokriva lice.
Ali jedno telence je preživelo, iako su mu se nožice smrzle u ladnoj vodi, ponovo je na njih stao i za to je ova porodica zahvalna vetrinarima Sveti i Ivanu, za džabe su ga izlečili.
"To tele, ovi pilići što su preživeli i ovih 50 struka paradajza što smo sada posadili – e to ti je pobeda života nad smrću", kaže nam Dragan Stevanović.
Da će dobiti odštetu od države ne veruju, nisu je dobijali ni ranijih godina kada je poplava bila manja. Sada im je sve bilo pod vodom – pet hektara i 80 ari, kuća, okućnica, bašta... Bar su bili ovi iz Niša da dezinfikuju, kažu. Dodaju da pored svega predsedniku opštine Obrenovac Miroslavu Čučkoviću, nemaju šta da zamere, spasioce im je poslao, žive glave su sačuvali.
Kod Jovanovića, u Draževcu, zatekli smo samo Gorana. Kaže, pre podne mora da ide u Obrenovac, da čisti mesaru Matijević u kojoj je zaposlen, a onda dođe svojoj kući pa tu pere do mraka.
Porodica, supruga i dvoje male dece, su na Ubu, kod familije. Gde je baka, pitamo.
"Ne pitaj, baka je na VMA. Pala u dvorištu pa polomila i drugi kuk, onog dana kada ste vi bili", kaže Goran, a mi mislili da od onog zla ne može gore.
