Upoznali smo "magove" srpske patologije koji su nas proveli kroz sve tajne ovog posla. Saznajte kako je ljudima kojima je smrt "svakodnevni saputnik"...
"Život svakog čoveka se završi na isti način. Samo detalji u vezi sa tim kako je živeo i kako je umro je ono što razlikuje jednog čoveka od drugog", rekao je Ernest Hemingvej i baš taj način na koji se ljudski život završava hteli smo da istražimo kada smo otišli u Institut za patologiju.
Zaista nisam znala šta da očekujem – da li ću prisustvovati obdukciji? Kako ću reagovati pri pogledu na mrtvog čoveka? I najvažnije od svega –šta sve podrazumeva posao patologa koji ljudi odmah okarakterišu kao nešto mračno i morbidno, i kako se oni nose s onim što vide svakodnevno?
Smrt je nešto što ljude oduvek plaši i fascinira – ono ultimativno nepoznato s čim se svako od nas neminovno suoči. A, koje je bolje mesto od "suočavanja" sa smrću od sale za obdukciju?
Moram da priznam da mi je pogled na prazan i hladan hodnik prizemlja Instituta uneo neku neobjašnjivu nervozu, pa sam brzo požurila uz stepenice gde sam upućena kako bih se što pre okružila (živim) ljudima...
Odmah sam se opustila kad sam čula glasove i ušla u kanceralariju profesorke i doktorke Jelene Sopte koja je šef Katedre za patologiju na Medinskom fakultetu u Beogradu i patolog za kosti i meka tkiva. Dočekana sam uz osmehe i šolju toplog čaja, pa je "zadiranje" u profesiju patologa moglo da počne.
NIJE KRIMI SERIJA
Odmah mi je stavljeno do znanja da predrasude o tome da se patolozi bave samo obdukcijama su samo to – predrasude nastale nedovoljnim informisanjem ljudi.
"Patologija je u stvari nauka o bolesti. Patos je bolest, logos je nauka. I patologija je danas krunska dijagnostička procedura koja se obavlja kako na biopsijskom uzorku, tako i na autopsijama. Samo deset odsto rada patologa se odnosi na autopsijsku dijagnostiku, a devedeset odsto našeg rada se odnosi ustvari na dijagnostiku pacijenata kojima je rađena bila koja vrsta invazivnih dijagnostičkih procedura ili hirurških intervencija. Dakle, patologija se ne bavi samo analizom pacijenata koji su preminuli, već se glavni deo našeg rada bazira na analizi tkiva i uzoraka živih pacijenata koji nam se šalju iz kliničkih centara i laboratorija", istakla je doktorka Sopta.
Ono što je još jedna od velikih zabluda kada je u pitanju posao patologa je neminovno povezivanje s kriminalističkim serijama koje često pratimo na televiziji, pa mislimo da patolozi rade obdukcije na žrtvama nasilja.
"Sudsko-medicinske autopsije traži istražni sudija ili tužilac ukoliko postoji i minimalna sumnja nasilne smrti, odnosno ako se pomisli da postoje neke nerazjašnjene okolnosti", objašnjava profesorka.
Ona kaže da je u njihovom fokusu isključivo - prirodna smrt.
I to - ako je nastupila u neadekvatnom trenutku ili suviše brzo, usled terapije koja je do tada davala dobre rezultate ili iznenanada tokom neke medicinske intervencije, u bolnici kada je pacijent imao odličan oporavak pa se nešto desilo, ili kod hroničnog pacijenta gde vi niste očekivali komplikaciju tog tipa…
"Onda mi, patolozi, dobijemo uputnicu od naših kolega kliničara koji su obično ili dijagnostikovali ili lečili tog pacijenta, da im sada razrešimo mehanizam nastanka smrti kako bi oni za sledeće pacijente s takvim stanjima unapred razmišljali i predvideli oporavak."
ŠTA JE SVE POSAO PATOLOGA
Dr Sopta navodi da patologija kao dijagnostička grana ima puno segmenata i da je danas puno zahteva pred jednim patologom.
"Prvi zahtev, ono bez čega se ne može je postaviti tačnu dijagnozu. Tačna dijagnoza podrazumeva ne samo da mi kažemo 'ime i prezime' bolesti kako je to ranije bilo, već i da odredimo što više parametara koji su u vezi sa adekvatnim terapijskim pristupom i prognozom bolesti.
Recimo, pacijent ima neki problem sa digestivnim traktom, gde se onda uradi gastroskopija, ili žena ode na ginekološki pregled, gde se vidi da postoji neka promena na grliću i u samoj materici, pa se uradi kiretaža, pacijent skine mladež– sve se to nama pošalje.
Danas je stav da se sve što se 'dobije' od pacijenta, bilo to čvrsto tkivo ili tečnost. Na primer kada pacijent ima izliv plućne maramice, ili kada iskašlje neki sadržaj, uzorci se šalju kod nas. Mi imamo zadatak da tkivo analiziramo mikroskopski, ali radimo i dodatne analize kako bi se uspostavila odgovarajuća terapija".
Profesorka navodi primer tumora - "Ako je u pitanju tumor, mi kažemo da li je benigni – dobroćudni, ili zloćudni, odnosno, maligni. Zatim pored toga što ćemo reći od kog tkiva je nastao, da napomenemo da li u tumoru ima nekih promena koje bi mogle da utiču na terapiju. To su sve zadaci patologa – da kaže kako je tkivo izmenjeno, odakle tumor potiče i koje karakteristike tumora mogu uticati na primenu terapije."
OD NJIHOVOG OKA ZAVISI – ŽIVOT ILI SMRT
"I onda - sledeći korak, kada pacijent prima terapiju ili je završi, znači, kada se tumor smanji na određenu veličinu koja može da se odstrani, patolog mora da ukaže na dve stvari. Prvo, kakav je odgovor na terapiju, jer ukoliko je dijagnoza dobra vi očekujete da će ipak doći do promene na tumoru, da on treba da odreaguje. Patolog se u vezi sa tim izjašnjava da li je terapija bila odgovarajuća.
Ako su terapija i odgovor na nju adekvatni, onda se nastavlja s istim lekovima i primenjuje sličan sistem izlečenja i na drugim pacijentima. Ako odgovor na terapiju nije dobar, onda se bira druga kombinacija lekova.
Drugo - posle hirurgije patolog mora da se izjasni da li je ta hirurška intervencija bila dovoljno hirurški radikalna, odnosno, da li je tumor odstranjen u celini. To ovako u svakodnevnom životu izgleda jednostavno, ljudi misle 'šta je problem ukloniti mladež'... Ali, operisati tumor koji je na primer vezan za creva i ispunjava celu trbušnu duplju, ili operisati tumor koji se nalazi u srčanom mišiću, mozgu, kičmenom stubu, to su izuzetno teški i zahtevni poduhvati. Naše kolege hirurzi njih rade pod kontrolom golog oka ili korišćenjem pojedinih mikroskopa koji se u datim situacijama mogu primeniti, a mi sve gledamo pod mikroskopom sa velikim uvećanjima i analiziramo u mikrometrima kako bi videli da li je to zaista odstranjeno u celini.
Na taj način možemo da utvrdimo da li na isečenom tumoru nedostaje neki deo koji verovatno nije uočljiv makroskopski, što znači da tumor nije do kraja izvađen, a dovoljno je da ostanu dve ćelije da nastave da rastu i onda opet imate pojavu tumora nakon nekog vremena na istom mestu."
TAJNA SMRTI
Pravo je otkrovenje uvid u celokupan posao patologa i činjenica da se veći deo njihovog posla zasniva na radu sa živim pacijentima i spašavanju života istih, a ne samo s preminulima na stolovima za autopsiju. Međutim, i to je deo posla ovih doktora i to ne manje važan, s obzirom na to da, kako je već doktora Sopta pomenula, autopsija služi da se uvide uzroci smrti i nastalih komplikacija, opet u cilju prevencije neželjenih smrtnih ishoda kod narednih pacijenata.
Verovatno je razlog za najčešće povezivanje posla patologa isključivo s obdukcijama to što ljude fascinira ono što im je nepoznato i strano, a smrt je upravo to.
"Obdukujemo sve osobe kod kojih ne postoji ni najmanja sumnja na nasilnu smrt. Patolozi se bave nečim što je mnogo intrigantnije i teže dokučiti – prirodnom smrću. Fenomen prirodne smrti je nešto što, kao i starenje, ne poznajemo dovoljno…
To je jedan konačni događaj često nastao kao posledica popuštanja velikog broja sistema organa. Dođe do promene u jednom sistemu, a zatim ceo organizam izgubi bitku i nastane smrt. Rešenje tog detektivskog posla, analizom mehanizma kaji su do toga doveli može dati odgovor na dilemu zašto neko preživi infarkt a neko umre od infarkta. Mi, patolozi se i time bavimo", objašnjava profesorka.
Rade se, kaže, analize svakog organa pojedinačno. I tu postoji velika razlika u odnosu na sudsku medicinu.
"Ako je, recimo, reč o upucavanju i metak je prošao kroz srce, njihov zadatak je da kažu pod kojim uglom je taj metak ušao kako bi se rekonstruisao položaj onoga ko je izvršio zločin i same žrtve. Druge eventualne komplikacije u telu ih ne zanimaju. Nas zanima sve", kaže profesorka.
"Možda znamo da je čovek umro od infarkta, ali nas zanima i da li je on imao promene na krvnim sudovima mozga, kakvi su bili bubrezi i da li je u tom trenutku imao karcinom prostate. Tu se negde krije tajna, zašto neko preživi neko stanje, a neko ne."
Dr Sopta navodi i da je u medicini vrlo retko da bolest, stanje ili promena nastanu kao posledica jednog događaja.
"Obično imate udružene komplikacije. Naš organizam je jedna savršena mašinerija, savršen sklop i ima neverovatne mogućnosti da se prilagodi i reaguje u trenutku na nešto što je dovelo do narušavanja ravnoteže. Da bi se desila bolest ili stanje koje je dovelo do smrtnog ishoda, mora da se dogodi više stvari. Naš zadatak kao patologa je da kažemo šta se sve desilo."
SAMO "ŠTANCUJU"
Doktorka Sopta je istakla kako se na njihovom Institutu obavi veliki broj obdukcija godišnje, što je dobra stvar kada je u pitanju istraživanje, ali i adekvatna priprema studenata.
"Medicinski fakultet u Beogradu je, s 1200 - 1300 obavljenih obdukcija godišnje, među vodećima po broju. Fakultet u Hamburgu, gde sam bila na usavršavanju, ima svega 50 autopsija na godišnjem nivou.
Naši specijalizanti za četiri godine moraju da imaju minimum 140 obdukcija, a s obzirom na to da je kod nas tako veliki broj autopsija, pruža im se i prilika da to urade. Ali, biopsija imamo više od 150.000 pločica godišnje, što je ogromna količina posla."
OSETILA SAM MIRIS SMRTI...
Pošto smo se upoznali s "tajnama posla", vreme je bilo i da vidimo kako izgleda proces u sali za obdukciju.
Ono prizemlje koje mi je toliko unelo neprijatnost u "kosti" je zapravo deo zgrade u kojoj se autopsije i vrše. Nakon stavljanja zaštitne hirurške maske, rukavica i nazuvica, ušla sam u hodnik koji su s jedne strane "krasili" ormani s policama punim tegli u kojima su se mogli videti najrazličitiji delovi ljudskog tela i organa – mozak, srce, pluća, pa čak i fetusi beba.
Neprijatan miris se već tada mogao osetiti, a maska nije bila mnogo od pomoći pri užasnom mirisu formalina i nečega što se samo može opisati kao raspadanje tkiva i smrt. Zvuk bušilice u daljini takođe nije pomogao...
Na kraju hodnika se ulazi u novi, manji, a odmah pri ulazu je deo s hladnjačama u kojima stoje leševi. Pored toga je mala soba u kojoj sam se upoznala s doktorkom koja na licu mesta secira i odvaja tkiva s obdukcije za dalju analizu.
"Dobar dan, je l' ima obdukcija?", pitala je doktorka Sopta i nakon potvrdog odgovora, uvela me je na "brzaka" u salu za obdukcije gde su sva tri stola bila "zauzeta".
Šok je možda najbolji način da se opiše pogled na ljudska tela isečena, s kožom prevrnutom na stranu i organima na "izvol’te". Moj mozak je vremenom potisnuo pogled na druga dva tela, ali je zato ostalo urezana slika koju sam prvu videla pri ulazu – glava bez mozga koja "zuri" u mene.
I KROJAČICA PRVO UŠIVA DUGME...
"Obdukcija uvek kreće od glave, otvaranjem lobanje", objašnjava mi profesorka.
Kada se telo otvori, uvek se prvo obdukuju levostrani organi, pa desnostrani ukoliko su parni. Postoje tačna pravila gde se sprovode rezovi i kako ti rezovi idu.
Postoje i specijalne tehnike obdukcije kod posebnih zahteva. Na primer, ako je pacijentu bio ugrađen trostruki bajpas operacijom na srcu, onda se radi specijalna obdukcija na srcu da ne bi došlo do njihovih oštećenja, jer se onda može da se dogodi da se ne otkrije pravi uzrok smrti.
To je, kaže dr Sopta, sve proces koji se uči. "I krojačica prvo nauči da ušiva dugme, pa tek onda kapute", objašnjava nam ona i otkriva:
"Kada upišete medicinu, vi ste svesni s kakvim prizorima ćete se suočavati i da ćete neminovno biti svedoci smrti. Mnogo je teže kada neko umire na vašim rukama i vi ne možete da mu pomognete, nego kada je sve već gotovo."
Ipak, dr Sopta ne krije da je "obdukcija veoma teška" i da je "strašna specijalizacija iz patologije" zato što patolog i kad samo uzima uzorke u istim prostorijama gde se rade obdukcije, jeste stalno tu, u prisustvu smrti.
ŠTA JE GORE OD SMRTI
"Ali, verujte mi, mnogo teže od toga je kada prvi put sami potpišete maligni tumor. Kada prvi put napišete pacijentu i potpišete da ima malignu bolest, osećate se kao ste nekome presudili. Pri tom, to nije tako, danas je medicina jako moćna i maligne bolesti sve više postaju hronične bolesti, ali to je jedna specifična težina", otkriva doktorka.
Kaže i da su patolozi stalno u nekom "lakom sukobu" s kolegama hirurzima.
"Oni kažu: 'Ma, šta, vi sedite tamo i gledate u taj mikroskop, i možete danima da gledate u jednu pločicu dok ne donesete odluku, a mi moramo sada.' Jeste, ali naše odluke su one koje postavljaju dijagnoze i pokreću jedno klupko lečenja, terapija, ponovnih analiza...", ističe dr Sopta.
Zanimalo nas je koje su opasnosti da se lekari zaraze na radnom mestu poput ovog…
"Pravilo je da telo dolazi kod nas minimum nakon 12 sati od nastupanja smrti, ali obično to bude 24 sata. Teško je da bilo koja zaraza može da se zadrži toliko ili da infekcija ostane aktivna. Imamo redovne preglede i provere. Tu su i sve ostale higijenske mere kojih se pridržavamo. Rizik nije ništa veći ili manji nego kod ostalih, recimo hirurga ili infektologa."
ŠTA KAŽE STRUČNJAK – ŠTA JE SMRT
"Trudimo se da to doživimo kao jedan fiziološki fenomen. Naravno, to je izuzetno teško, zato što smo svi uključeni u terapiju pacijenata. Patolozi su članovi konzilijuma. Konzilijum je jedno telo koga čine lekari razlitih specijalnosti koji donose definitivnu odluku o dijagnostičkim i terapijskim pristupima za svakog pacijenta pojedinačno.
Prvo što učite studente kada dođu na patologiju je da moraju da shvate da kao lekar ne lečite bolest, nego lečite pacijenta. Svako od nas je individua za sebe i iste bolesti kod različitih ljudi, imaju različite manifestacije i odgovore na terapiju.
Prema tome, nije svejedno da li će zapaljenje pluća imati bebica od par meseci, tinejdžer, odrasla osoba od 35 godina ili neka baka koja ima 80 godina. Za neke to može da bude fatalna, a za neke samo prolazna stvar.
Patologija je predmet gde naši studenti nauče imena svih bolesti, a onda imaju još tri godine da u različitim granama medicine uče detaljno o tome šta se dešava. U tom smislu, patologija je kao jedan dobar temelj kuće. Mi naše studente učimo da, nažalost, smrt jeste neželjeni događaj, ali i da moraju da budu svesni da niko nije besmrtan. U patologiji vam je stalna igra između života i smrti."
I DOKTORI PADAJU U NESVEST
Doktorka Sopta je istakla kako nema pravila šta će nekoga da uznemiri ili šokira kada je posao doktora u pitanju, pa je tako izdvojila jednu reakciju koleginice koja je nju najviše iznenadila:
"Kada je moja koleginica koja je pedijatar onkolog, a onkološka pedijatrija je sigurno jedna od najtežih disciplina u medicini, polagala svoj magistarski ispit, morala je u sklopu toga da provede neko vreme kod nas na patologiji. Imajte na umu da se ona na svom odeljenju susreće s decom koja su teški pacijenti, na hemioterapiji, koja se zrače, kojoj su amputirani ekstremiteti.
Međutim, kada sam je odvela u laboratiju, čak ne ni u salu za obdukcije, da preuzimemo operativni materijal (tu stiže ono što naše kolege operišu - od minijaturnih flašica, pa do tumora od nekoliko kilograma) i nakon toga stavila na sto tumor od pet, šest kilograma, koji je stigao tog dana i počela da ga analiziram, žena koja je takav ozbiljan lekar se onesvestila. To me je posebno začudilo, zbog toga što znam kako je svima nama teško kada idemo na dečiju onkologiju, i od jedne žene koja svakodnevno pati sa tom decom, nisam očekivala da je jedan tumor baci u nesvest."
A SADA, VREME JE ZA SERIJU...
Inače, i patolozi su usko specijalizovani za određene oblasti obdukovanja...
"Važno je napomenuti da su patolozi, baš kao i hirurzi ili internisti, usko profilisani. Kardiohirurg neće operisati kuk. Tako i patolozi imaju svoje uske specijalizacije. Ja se bavim dakle tumorima kostiju i mekih tkiva, a na primer imamo doktorku koja je usko specijalizovana za obdukcije srca kod beba i fetusa, odnosno za fetalne obdukcije,kada dođe do prekida trudnoće usled urođenih mana ili drugih komplikacija. Za moju oblast imamo oko 7.000 uzoraka godišnje koje obradimo. U pitanju su tkiva živih pacijenata koji se leče ili koji se dijagnostikuju. To je ono što je patologija zapravo u svojoj srži."
Doktorka Sopta nas je potom povela da "istražimo" laboratoriju patologa gde se vrše sve analize i dijagnoze. Ulazak u laboratoriju na Insititu podseća kao na scenu iz popularnih kriminalističkih serija, ako ne i bolje, jer su sve mašine za obrade i analize nove, i u pitanju je vrhunska tehnologija, a stavljeno nam je do znanja i da je u pitanju najbolje opremljena laboratorija na Balkanu!
Tu postoje mašine koje bukvalno seku tkiva, druge ga boje kako bi se što bolje analizirao uzorak, a na stolovima su uredno poređane bočice s tkivima pacijenata koje čekaju na svoj "red" za analizu.
Laboratorija je ovakvog kvaliteta, jer su se doktori i laboranti ove ustanove dogovorili da sva finansije ulažu u ono što je najbitnije – sredstva koja će njihov posao učiniti što boljim, pa zidovi možda izgledaju oronulo, ali ono što unutra "kriju" je sasvim druga priča.
KAKO U PRIVATNOM ŽIVOTU GLEDAJU NA ŽIVOT I SMRT
Svaki posao donosi neku određenu "profesionalnu deformaciju" - profesori srpskog jezika i književnosti će uvek tražiti gramatičke greške, advokati će i normalne konverzacije voditi kroz argumente, a nas je zanimalo šta je to što "remeti" svakodnevni život patologa?
"Ja mislim da mi imamo dve profesionalne deformacije. Prvo mislim da smo strašno precizni, da ne kažem da tražimo dlaku u jajetu, ali primećujemo sitnice koje drugi ne vide, što je i neophodno da bismo došli do istine.
Druga stvar koja je mnogo teža za svakodnevni život je to što sve u životu delimo na stvari od kojih se umire i od kojih se ne umire."
To je, kaže, posebno teško u porodici kada je neko bolestan, a "vi znate da ishod ne može biti smrtan" - onda na to ne gledate kao na nešto od značaja.
"S druge strane, ništa nam nije mnogo strašno. Imate i kad vaša deca, najmiliji, supružnici, braća, sestre, prave greške, vi opraštate zato što znate da smo prolazni. Mislim da su patolozi stvarno takvi i ovo ne gledam samo kroz sebe, već i kroz svoje kolege i prijatelje."
LAŽ JE DA SE DOKTORI NAVIKNU
I za kraj pitamo ono "klasično novinarsko pitanje". Mogu li patolozi ikada da se naviknu, pa oguglaju na činjenicu da su pred njima svaki dan beživotna ljudska bića.
"Kada je reč o patnji s pacijentima, vi ne možete da se od toga isključite, to ne postoji, kad kažu: 'On se navikao', niko se u životu nije navikao, nego samo pokušavate da objektivizujete. Zato i mi dole u sali imamo određena pravila. Ne obdukujemo decu koja su uzrasta naše dece i ne obdukujemo ljude koje poznajemo iz privatnog života, to se ne radi. Slučaj s ovom koleginicom me je samo podsetio kako je svako od nas navikao na drugu, svoju vrstu patnje kad je posao kojim se bavimo u pitanju", objašnjava nam dr Sopta.
Ono što je nas najviše "prosvetlilo" na kraju ovog iskustva je činjenica da patologe ne treba povezivati isključivo s smrću, već da su oni itekako zaslužni za dobrobit i zdravlje živih ljudi, poput svojevrsnih superheroja "iza kulisa" kojima niko ne donosi kafe i čokolade, a njihova jedina satisfakcija u svemu tome je saznanje da su pomogli da se nekome spasi život – na ovaj ili onaj način.