Obeležavaju se dva značajna događaja iz prošlosti. Prvi je Dan državnosti, u spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine podignut Prvi srpski ustanak. Drugi je dan kada je u Kragujevcu 1835. godine donet Sretenjski ustav.
Prvi srpski ustanak predstavlja početak srpske revolucije, koja je po mišljenjima istoričara trajala do 1815. godine, odnosno zajedno sa Drugim srpskim ustankom.
Ovaj ustanak je bio ustanak Srba u Beogradskom pašaluku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao lokalna pobuna protiv dahija, a prerastao je u prvu fazu srpske revolucije. Ustanici predvođeni Karađorđem uspeli su da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja moderne Srbije.
Postoje stavovi po kojima se revolucija završava turskim hatišerifom iz 1830, pa čak i onih koji sežu do 1918. i kraja Prvog svetskog rata.
U svakom slučaju, Prvi srpski ustanak je početak srpske borbe za oslobođenje, odnosno predstavlja rađanje srpske moderne države u 19. veku. Kao takav on zauzima veoma posebno mesto u istoriji srpskog naroda i države, te se njegov početak danas obeležava kao Dan Državnosti Republike Srbije, 15. februar.
Ustanak je pokrenut kao reakcija na janičarski režim u Beoradskom pašaluku, a kao svoje ciljeve je imao oslobođenje od Turaka, vaskrs srpske države i izgradnju novih državnih institucija, ukidanje feudalizma i kulturni preporod.
BEOGRADSKI PAŠALUK PRED USTANAK
Naime, u 18. veku turski (osmanlijski) feudalizam ušao u fazu raspadanja i to se naročito odrazilo na njen međunarodni položaj. Osmanlijska država i vojska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i organizovanost, a i u naoružanju, opremi i obuci, znatno je zaostajala za armijama evropskih sila. S druge strane, nizali su se neuspesi i u austrijsko-turskim i rusko-turskim ratovima.
Da bi smirio situaciju, turski sultan Selim III je fermanima iz 1793. i 1794. potvrdio Srbima ranije organe vlasti, tako da su pored vezira i kadije, selima upravljali i knezovi, a u knežinama oborknezovi. Tada je u Beogradskom pašaluku bilo 45 knežina, a od aprila 1796. godine na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi koji su sami ubirali poreze i predavali ih vlastima, čak su delimično vršili i sudsku i upravnu vlast u knežinama, ali sukobi između janjičara, koji su i dalje hteli najvišu vlast i spahija koji su želeli osvetu, zbog ugroženog položaja, sve više zaoštravani.
Dolaskom novog paše Abu Bekira, situacija u Srbiji se dosta izmenila. Odmah posle njegovog dolaska u Niš, organizovano je ubistvo tadašnjeg predvodnika janjičara, Deli-Ahmeta.
Ubrzo zatim, posebnim fermanom paša je naredio janjičarima da se uklone iz Beograda i pašaluka. Janjičari su se pretežno sklonili u susedne pokrajine. U narednom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja privrede, a tako je bilo u Srbiji na početku vladavine Hadži Mustafe, naslednika Abu Bekira.
Proterani janjičari našli su utočište u Vidinu, tačnije kod sina vidinskog ajana Osmana Pazvanoglua, koji je bio zaslužan, najverovatnije po nagovoru janjičara, za napad na nahije beogradskog pašaluka. Porta je primorana da se brani i zato uključuje Srbe u borbu protiv janjičara.
Pošto Porta nije uspela da oružjem umiri janjičare, Hadži Mustafa je primoran da im dozvoli povratak u pašaluk, iako su oni proterani iz Beograda posebnim fermanom.
Janjičari su se veoma brzo sukobili sa domaćim obor-knezovima. Situacija u zemlji se naročito pogoršala kada su janjičari ustali i protiv samog paše.Zbog toga je on za rat protiv janjičara angažovao i Srbe i Turke.
Međutim, u julu 1801. godine janjičari su zauzeli Beograd i primorali pašu da udalji svoju vojsku; ubrzo nakon povlačenja Srba i odlaska Turaka u Niš, Hadži-Mustafa je ubijen (15. decembra).
Vrhovnu vlast tada su preuzeli četiri vođe janjičara, Alija Kučuk, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Nazivali su sebe dahijama, a svakom od njih pripao je po jedan deo zemlje, dok su zajedničku vlast vršili iz Beograda.
Dahije su ukinule povlastice iz 1793. i 1794. godine, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i presuđivali po svojoj volji.
Turska Porta je bila potpuno nemoćna, što je ugrozilo autoritet centralne vlasti i sultana.
Kao naslednik, u Beograd je stigao Hasan-paša, koji nije imao nekog velikog uticaja ni na tadašnju vlast, ali ni na dahije. Zbog bojazni Porte da bi janjičari mogli u Beograd dovesti samog Pazvan-Oglu, što bi dovelo do još većih zaoštravanja odnosa u Srbiji, janjičarima je oprošteno.
Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno ja da se za osam meseci podigne ustanak. Neke starešine iz Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku.
Krajem iste godine Aleksa Nenadović uputio je jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu, majoru Mitezeru, u kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih.
Sasvim slučajno ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom pašaluku.
Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale seču knezova, 4. februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara i u Kočinoj krajini.
Po pravcima kojima su dahije krenule u seču knezova, buljubaša, sveštenika, kmetova, hajduka, trgovaca i drugih znatnijih ljudi, možemo obeležiti glavna žarišta bune koja će odmah uslediti. To su: istočna Srbija, Šumadija i zapadna Srbija. Bilans žrtava je stravičan. Počev od prvih žrtava, kneza Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina u Valjevu, kneza Petra u Ćupriji i mnogih drugih, do zadnje, tj. pogubljenja Hadži Ruvima, brojke se razlikuju.
Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Đorđe Petrović, kog su Turci nazvali Karađorđe, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko.
Da li znate da je Karađorđe farbao kosu i bio "otporan na metke"? Ove i mnoge druge malo poznate činjenice o slavnom srpskom junaku saznaćete ako pogledate sledeće MONDO TV priloge:
Na ovu vest diglo se stanovništvo i s one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i s one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.
Srpska ustanička vojska, iako seljačka po svom karakteru, nije bila bez iskustva. Prve ustaničke jedinice su činili, osim narodnih starešina, viđenijih ljudi, hajduka, i veliki broj dobrovoljaca iz Austrije, među kojima je bilo dosta frajkora sa vojničkim i starešinskim iskustvom.
Broj ustanika je rastao od samog početka i nije precizno utvrđen. Smatra se da je u aprilu 1804. broj ustanika bio 25.000. Sa rastom ustanka, rasla je i vojska.
Hajdučke čete i seljački odredi su prerasli u narodnu vojsku (miliciju) koja je bila organizovana po teritorijalnom principu, odnosno svaka nahija je imala svoju vojsku. Vojnici su prikupljani po potrebi.
Na čelu vojske bio je vožd Karađorđe,a pod njim velike vojvode i vojvode koje su imale komandu nad nekoliko nahija. Nahijskim vojskama su komandovale bimbaše a srezovima buljubaše. Sela su u borbi vodile male buljubaše, a većim podbuljubaše koji su pod sobom imali desetine od deset do dvadeset ljudi.
Izdržavanje vojske je u potpunosti padalo na teret vojnika, koji su bili u obavezi da sebi obezbede odeću i hranu u slučaju poziva. Oružje ustanika je ispočetka bilo krajnje raznorodno, od vatrenog do kopalja i vila.
PRVE BITKE I POBEDE
Prva ustanička bitka desila se 25. februara u selu Drlupi, kojom prilikom je Karađorđe sa ustanicima razbio Aganlijin odred i naterao ih u beg. Iako malih razmera, Bitka na Drlupi je dala krila ustanicima i povukla ceo pašaluk u ustanak, a Beograd pod Turcima je bio odsečen od ostatka carstva.
Bitka koja je pak dala veličinu ustanku i načinila ga narodnim pokretom za oslobođenje bila je Bitka na Ivankovcu u kojem su se ustanici sukobili prvi put sa carskom vojskom od 6.000 ljudi predvođenih Hafiz-pašom koji su poslati od Niša da uspostave carsku vlast u Beogradskom pašaluku. Ustanici su od 18. do 20. avgusta 1805. u velikim borbama odbili carsku vojsku i naterali je u povlačenje. Pobeda na Ivankovcu je prva velika pobeda srpske vojske u ustanku i označila je otvoreni rat protiv sultana.
Beogradska varoš je oslobođena 12. decembra 1806. godine i Turci su potisnuti u Kalemgdansku tvrđavu, za šta je izuzetno zaslužan buljubaša Konda, rodom iz okoline Janjine u Grčkoj, prebegao iz tabora turskog mandanta Alije Gušanca.
Sultan je nakon poraza ustanike shvatio ozbiljno i 1806. preduzeo veću kampanju sa ciljem da ponovo uspostavi vlast u pašaluku.
Turske operacije su predviđale napad na ustanike iz tri pravca: od Vidina, sa juga i iz Bosne. Usled nesihronizovane akcije turskih vojski i velike požrtvovanosti srpskih ustanika u bitkama na Mišaru i kod Deligrada Srbija je bila odbranjena.
Položaj ustanika je dodatno poboljšan kada su kao saveznika dobili Rusiju koja je od kraja 1806. Bila u ratu sa Otomanskom imperijom.
Ratovanje ustanika u savezu sa Rusijom imalo je promenljiv karakter usled spleta međunarodnih okolnosti i položaja Rusije u Evropi, kao i činjenice da su Turci pojačali svoje napade na ustanike.
"IZDAJA" RUSIJE I PORAZI
Operacije ustanika su proširene van Beoradskog pašaluka na istočnu Srbiju, Bosnu i Novopazarski sandžak. Osetne poraze ustanici su počeli da trpe 1809. godine od velike casrke vojske koju je od Niša predvodio Huršid-paša. Porazi na Čegru 31. maja i pad Deligrada 23. avgusta su uzdrmali samopouzdanje ustanika, pogotovo u kombinaciji sa kolebanjem Rusije da pokrene veće operacije.
Zajedničke operacije Srba i Rusa 1810. su uspele da poprave situaciju iz 1806. ali dalji tok događaja nije išao na ruku ustanicima. Položaj Rusije u Evropi nije bio nimalo povoljan, a rat sa Napoleonom 1812. bio je krajnje izvestan. Iz tih razloga je Rusija sa Osmanskom imperijom potpisala 28. maja Bukureški mir čiji je član osam govorio da Porta ima pravo da ponovo uspostavi svoju vlast u Rusiji. Bukureški mir je predstavljao ogromno iznenađenje za ustanike i delovao je veoma poražavajuće na njih.
Ostavši bez saveznika, ustanici su se jula 1813. suočili sa turskom ofanzivom od Vidina, Niša i sa Drine. Bez municije i opreme, potpuno sami, ustanici nisu bili u stanju da odbrane Srbiju, i Turci su 7. oktobra ušli u Beograd.
Iako ugušen, Prvi srpski ustanak je predstavljao tek početak srpske revolucije i na njegovim osnovama je građena buduća sloboda Srbije.
SKUP U ORAŠCU
Za početak ustanka, uzima se skup narodnih prvaka, mahom iz Šumadije u celu Orašac, na mestu poznatom kao Marićevića jaruga 2. Februara 1804. po julijanskom kalendaru, odnosno 14. februara po gregorijanskom kalendaru. Na skupu je za vožda-vrhovnog vojvodu izabran Đorđe Petrović – Karađorđe i već tada se donela odluka o pokretanju akcije protiv Turaka. Istog dana, ustanici su napali turske jedinice širom kragujevačke nahije.
Na ovom zboru bilo je oko 300 ljudi, uglavnom iz okoline.
U vezi sa datumom održavanja zbora u Orašcu postoje nedoumice. Najčešće se kao verovatan uzima 02. februar 1804. po starom ili 14. po novom kalendaru. Inače, zbor u selu Orašcu nije imao karakter ili značenje predstavničkog tela, skupštine (narodne ili starešinske) kao institucije ili kao organa vlasti. Bio je to improvizovani skup jednog broja starešina.
O SRETENJSKOM USTAVU
Sretenjski ustav je prvi ustav moderne Srbije u periodu kada je ona bila kneževina. Učeni Srbin iz Austrije, Dimitrije Davidović, tvorac je Ustava iz 1835, koji je donesen, između ostalog, i da bi se ograničio apsolutizam kneza Miloša Obrenovića.
Dan kada je donesen Sretenjski ustav obeležava se i kao Dan državnosti Srbije, a takođe i Srpska pravoslavna crkva svečano obeležava ovaj dan od 554. godine seća na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu i da sebe očisti.
Sretenjski ustav je izglasan tokom najvažnijeg skupštinskog zasedanja za vreme vladavine Miloša Obrenovića, u Kragujevcu, na ledini pored kneževe crkve, a njemu je prethodila duga i mukotrpna ustanička borba sa Turcima.
Miletina buna januara 1835. je bila neposredan povod za donošenje ustava. Nakon Drugog srpskog ustanka, glavni knežev takmac u vlasti je bila Narodna kancelarija, pretvorena 1826. godine u Beogradski sud. Nezadovoljstvo Miloševim apsolutizmom je dovelo do dizanja mnogobrojnih buna.
Pred samo skupštinsko zasedanje, koje je počelo 14. februara u ranim jutarnjim satima, a kojem je prethodila molitva crkvenih velikodostojnika i prizivanje duha svetog, knez Miloš Veliki je održao besedu, i sa improvizovane drvene bine tom prilikom poručio:
"Iz njega (Ustava) ćete videti da su opštenarodna prava koji će svaki Srbin uživati, prostrano, i onako opisana i razgranata kako ih samo čovečanstvo predpisuje. U njima ćete naći da je ličnost svakog Srbina slobodna, i da je svaki Srbin gospodar od svog imanja.
Imajući u vidu da je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija je takođe bila protiv ustava, jer ga ni sama nije imala. Rusija je donošenje ustava prokomentarisla kao “francuski rasad u turskoj šumi”.
Kada je srpski izaslanik Mihailo German krajem februara odneo Ustav u Carigrad, turski ministar inostranih poslova je izjavio da je to “zarazitelna konstitucija”. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev bio je još strožiji, optužujući Srbe da su napravili francusko-švajcarsku konstituciju. Bile su mu problematične i boje na srpskoj zastavi jer su iste kao i na francuskoj. Knez Miloš, jedva je dočekao ovo odbijanje velikih sila, pa je Ustav ukinut već 17. marta 1835. godine.
Ustav je donet na skupštini na Sretenje 14. februara 1835. godine. Za ovo skupštinsko zasedanje vladalo je ogromno interesovanje, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Sretenjska skupština okupila je 2.400 narodnih predstavnika iz cele Srbije, a donošenju Ustava, koji je izglasan drugog dana zasedanja, 15. februara, prisustvovalo je oko 10.000 znatiželjnika, uglavnom šumadijskih seljaka. Nisu izostali ni predstavnici velikih sila, zainteresovani za ishod događaja koji će obeležiti državotvornu istoriju naše zemlje.
