Uprkos pogibiji trojice mladića kod Zenice, ilegalni kopači uglja i željeza nastavljaju s radom, jer od toga žive.
Nesreća kod Zenice, u kojoj su u ilegalnoj jami od trovanja gasom smrtno stradala tri mladića, nakratko je, zbog žalosti ili straha, zaustavila ilegalne kopače uglja i željeza. Međutim, tom poslu će se sigurno vratiti, jer od njega žive.
Policija neće pred kamere. Kažu, nisu nadležni, ali i nemoćni su, jer se ilegalne jame za kopanje uglja često prave na privatnim posjedima, piše Al Džazira Balkan.
Dževad i dane i noći provodi na svojoj improvizovanoj željezari na rubu industrijske deponije.
Željezo preprodaje, nešto otkupi, a dobar dio sam iskopa. Od invalidske penzije teško bi mogao živjeti, te pomagati porodicu, iako dnevna zarada kopača nije velika.
"Za iskopanih 120 kilograma zaradim deset maraka“, rekao je Dževad Šišić, kopač.
On je i proteklu noć bio na deponiji, jedan od rijetkih koji se usudio doći nakon nesreće u kojoj su trojica nastradala. Tu je mnogima jedini izvor zarade.
"Kopači uglavnom pronalaze grumenja nečistoga željeza. Za kilogram takvog materijala dobiju osam feninga. Međutim, uprkos toj slaboj cijeni i opasnostima koje čekaju, ne mogu, kažu, odustati, s obzirom da od toga žive“, javlja reporter Al Džazire.
Četiri evrocenta po kilogramu dobiju i za ugljen, koji uporedo kopaju u jamama na rubu deponije. I jedno i drugo je jednako opasno. Prava je sreća izvući se iz tog posla, govori Bernard, koji je to uspio zahvaljujući zaposlenju.
"Kopao sam ćumur, držao sam jamu. Snalazio sam se jednostavno, prisiljen bio. Doslovno prisiljen. Tako i većina ljudi koji tu žive? Naravno. Vidimo stanje kakvo je u državi, mislim sve sami znamo“, rekao je Bernard Blažević, bivši kopač iz Gradišta.
Iz Gradišta, u kojem živi većina kopača, deponija Rača se odlično vidi. Pogledima često po njoj prelazi Naza Hinović. Obojica sinova tamo kopaju u potrazi za željezom ili ugljenom. Danas joj je laknulo, jer nisu otišli.
"Kad mi krenu, ja samo išćem od Boga po svom zakonu, molim se da ih sačuva - i njihove i moje. I svakoga. Dok ne dođu kući, nisi veseo i radostan. Uvijek gledaš - ne daj Bože nešto. Ja sam plakala i jutros, teško je“, kazala je Hinović.