I dalje ga zovu "bato".
Nakon vesti da se zdravstveno stanje srpskog patrijarha Irineja usled komplikacija sa korona virusom naglo pogoršalo, u njegovom rodnom selu Vidova, nadomak Čačka – muk i neverica.
Svi se ipak nadaju čudu i da će njihov voljeni rođak dobiti bitku, jer ga znaju kao izuzetno hrabrog i velikog borca. Njegova snaha, krepka i blaga starica, Desa Gavrilović, sa zebnjom čeka vesti iz Beograda o svom „batu“ kako i dan danas zove srpskog patrijarha.
„Naš Irinej, najbolji je čovek kog ja poznajem. Dok je bio mlad momak, mnogo mi je pomogao oko dece. Da ih presvuče, obuče, izvede u šetnju. Tako je i sada, brine o meni, šta god mi treba tu je za mene, drva za zimu, sve mi je to on obezbedio. Mnogo mi je teško palo kad sam čula da je bolestan, ne daj Bože da doživim da umre. Unuk mi dolazi za desetak dana, ja se sve nadam da ćemo tada ići da ga obiđemo“, kaže ova starica sa suzama u očima, dok se još uvek nada da će njen „bato“ preživeti.
Iznad Desine kuće, nalazi se domaćinstvo u kojem je patrijarh Irinej rođen i proveo prve godine svog života. Tu danas živi njegov rođak, Dejan Gavrilović, koji je poslednji put video patrijarha pre dva meseca.
„Nikad nije zaboravio svoje rodno selo, skoro je dolazio da obiđe radove na crkvi koja se podiže u njegovu čast na brdu iznad naših kuća. To je veliki čovek, koji svima pomaže i rečima i delima. Uvek je tu da sasluša i razume. Velika je čast biti u srodstvu sa njim i vući iste korene. Pamtim ga kao divnog strica i pravog duhovnika. Svako ko ga je bar jednom video u životu imao je za njega samo divne reči, jer takav čovek se samo jednom rađa“, kaže Dejan.
Patrijarh srpski Irinej rođen je 1930. godine u selu Vidova kod Čačka kao Miroslav Gavrilović. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, gimnaziju u Čačku, bogosloviju u Prizrenu 1951. godine, a zatim Bogoslovski fakultet u Beogradu. Zamonašen je u manastiru u Rakovici 1959. godine.
(Mondo/Rina)
