Nehumanost nije smetala dok nije postala politički isplativa
Godinama aktivisti i volonteri upozoravaju na nehumane uslove u azilu za pse na Manjači.
Ukazivali su na loše uslove u kojima životinje žive, na manjak hrane, manjak ljudi koji bi trebalo da se brinu o njima. Na limeni krov, nezavršene ispuste, lošu higijenu.
Godinama se progres kreće brzinom ošamućenog puža, a mali pomaci naprave se samo onda kad javnost pritisne.
A onda, preko noći, situacija postaje “hitna”. Ne zato što je neko konačno čuo vapaje onih koji se svakodnevno bore, nego zato što su političari nanjušili dobar PR.
Tek kada su shvatili da od te priče mogu profitirati, i predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik i gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković su ekspresno reagovali.
Jedan da prvi put u decenijama dugoj karijeri pokaže javno empatiju za životinje, i "preuzme na sebe da riješi problem", drugi da se odmah zahvali i uperi prst u prethodnu vlast.
Снимци и фотографије азила на Мањачи не могу никога оставити равнодушним.
— Милорад Додик (@MiloradDodik)July 18, 2025
Гладни, болесни и заборављени пси - то нису само животиње у невољи, то је срамота људи који су за њих одговорни.
Ти призори говоре о њима. О окретању главе од оних који не могу да говоре.
Кад институције…
U roku od 24 sata, problem koji je ranije bio nevidljiv, "riješen je" pred kamerama, iz kabineta, uz salve obećanja.
Предузели смо све неопходне мјере када је у питању уређење азила на Мањачи – имамо капацитет, вољу и жељу да овај посао, као град и институција, завршимо.
— Драшко Станивуковић (@Stanivukovic_D)July 19, 2025
✅Завршени су дезинфекција, дератизација и чишћење, запослена су три нова радника који ће радити у азилу, а почели смо и…pic.twitter.com/zZUyDcLA30
I tu leži suština problema – nehumanost nije smetala sve dok nije postala korisna. Aktivisti su se godinama gušili u papirologiji, molili, apelovali, donosili hranu o svom trošku, pisali izvještaje, slali prijave i izlagali se prijetnjama. Svi su ih ignorisali. Sada su se, u jednom danu, pojavili i kamere i obećanja i stotine hiljada maraka.
I nije ovo prvi put da se to dešava. I neće biti posljednji. Kod nas se problemi ne rješavaju dok ne postanu politički isplativi. Ne dok ne zaprijete nečijem imidžu. Tek tada se reaguje – brzo, bučno i površno.
Tragično je što su psi sa Manjače morali postati sredstvo za međustranačke obračune da bi dobili ono što im po zakonu i osnovnom ljudskom dostojanstvu pripada. A još tragičnije je što će, kada se pažnja javnosti preseli na neku novu aferu, isti ti volonteri ponovo ostati sami.
I zato, ako zaista želimo promjene – ne treba da vjerujemo obećanjima datim iz političkog interesa. Treba da vjerujemo onima koji su tu kad niko drugi nije. A to su, u ovom slučaju, ljudi koji nikad nisu prestali da se bore za pse – bez pozornice, bez koristi, i bez aplauza.
I da i gradsku i republičku vlast neprestano, svakodnevno i bez milosti podsjećamo na to šta im je posao i šta su obećali.
(MONDO)
