Gastarbajterima braničevskog kraja nije samo stalo da uspeh u tuđini demonstriraju palatama koje zidaju u domovini, nego teško zarađeni novac troše i na groblja.
Nema sumnje da je gubitak najmilijih bolan za sve ukućane i rodbinu, da dragoj bliskoj osobi valja odati poštovanje i dostojanstveno obeležiti odlazak na onaj svet. Međutim, u selima oko Požarevca, gde je veliki broj onih koji rade u inostranstvu, zidanje grobnica postalo je stvar takmičenja i prestiža.
Tako su poslednjih decenija na grobljima nastala čitava sela sa kućama i ulicama, u kojima, srećom, "stanuju" samo mrtvi.
Kako je rasla platežna moć, ali i neimarska pasija ovdašnjih gastarbajtera, tako su se groblja pretvarala u "naselja" mrtvih duša.
Grobna mesta u jednom trenutku počela su da "rastu", pa su podizane sve veće ploče i nadgrobni spomenici. Onda su te ploče, da ne propadaju, dobile krovove koji su stajali na stubovima. Međutim, tu se nije stalo, nego su oko grobnog mesta nikli zidovi.
Gde su zidovi, mora da ima i prozora – "alu", koji se otvaraju na kant, kao i vrata sa peskiranim staklom. Da sve to ne kisne, postavlja se krov na "četiri vode", sa olucima. Ispred kućice ograđena baštica, ima i kućica za psa, pomislismo. Nije, to je mesto gde se pale sveće, mada liči.
A unutra, gotovo dom. Istina nema TV-a i šporeta, ali sto i makar dve stolice, obavezni su. Kažu, jedna grobnica ima i lift.Na prozorima zavese.
U većini kućica, u vaznama na stolovima, sveže cveće. To starice što čuvaju domove gastarbejterima, redovno obilaze i groblja. Sami neimari, sve ređe navraćaju u domovinu. Ne obilaze ni svoje palate od više hiljada kvadrata, pa ni ove kućice-grobnice od dvadesetak kvadrata.
