27. mart 1941 - Jadni Srbi, šta će biti s njima

U Srbiji se danas skromno obeležava sedamdeset pet godina posle vojnog puča 27. marta 1941 – dan kada je gromoglasno rečeno "ne" fašizmu i ulizivanju velesili.

Jutro je. U zagrebačkoj vojnoj komandi general Petar Nedeljković dobija naređenje Dušana Simovića da kneza Pavla vrati u Zagreb. Seda u kola i žuri prema Brežicama kako bi presreo voz kojim knez putuje na Brdo kod Kranja. S generalom je i vojni sveštenik Milutin Arsić, ukoliko sve ne prođe kako su zamislili. Presreću voz u Zaprešiću. General se izvinjava knezu i obaveštava ga da mora da se vrati.

„Zar ne mogu na Brdo?", pita knez namesnik, vladar Jugoslavije.

„Ne.", dobija odgovor.

Shvata da je uhapšen.

Do Zagreba nije izgovorio ni reč. U komandi grada obaveštavaju ga šta se desilo u Beogradu. Gleda u sveštenika koji je tu da motri na njega. I kaže mu:
„Jadni Srbi, šta će biti s njima?"

Knez Pavle u tom trenutku nije mogao da zna za sve strahote koje će uslediti. Nije mogao da zna za milion i po ubijenih Srba, što u ratu, što posle rata. Nije mogao da pretpostavi strahote Jasenovca, Jadovna, streljanja đaka u Kragujevcu. Nije mogao da zna kako za manje od mesec dana zauvek ugasiti srpska monarhija. Nije mogao da zna da će, posle Hitlera i Pavelića, Srbiju kasnije kazniti kazniti i staljinistička dikatura. Da će uslediti streljanje i proterivanje nacionalne elite, rušenje nacionalnih muzeja, zgrada, mostova. Nije mogao da zna da Beograd više nikada neće postati centar istočne Evrope, kako ga je on zamislio.

Nije mogao to da zna knez Pavle, tada gledajući sveštenika Milutina Arsića. Ili je mogao...

Gledajući danas u njegov Arhiv koji je položio Kolumbija univerzitetu vidimo da je poslednji Karađorđev potomak, i najobrazovaniji vladar koji je do danas vladao Srbima, do tančina je znao šta se sprema u Beogradu. Znao je za planove Intelidžens servisa da Jugoslaviju uvuku u rat po svaku cenu. Znao je za potplaćivanja Zemljoradničke stranke, Srpskog kulturnog kluba, delova vojske. Znao je i da Staljin želi otvaranje Balkanskog fronta po svaku cenu, zbog čega su samo u Jugoslaviji komunisti priželjkivali rat, te 1941. da vas podsetim saveznici Hitlera.

Znao je i da nije bilo pametno kada je američkom predstavniku Arturu Lejnu na Belom dvoru rekao da će „srpski narod ući u rat s Nemačkom ući istog dana kada i Ruzvelt". Ko normalan bi mogao da pogazi taj argument.

Imao je knez informacije da Musolini u Rimu priprema ustaše za komadanje Jugoslavije. Znao je da nemački generali napadaju Hitlera jer se "prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni" (genaral Jodl), priželjkujući da sa Srbima „storniraju stare račune iz prošlog svetskog rata" (Gering).

Ali knez Pavle nije znao samo jednu stvar. Nije znao da je njegov narod, ipak, toliko lakomislen. Lud. Nije znao da će iskrivljeni kosovski mit ponovo eksplodirati na ulicama Beograda, kao ni da će se naći ljudi koji će zarad odlikovanja biti spremni da povedu Srbe u novo stradanje. Nije znao da će u Beogradu tog 27. marta nastati najmonstruoznija parola u istoriji: „Bolje grob nego rob". Parola koja će se tako brutalno obistiniti za nekoliko meseci širom razorene zemlje.

Kome je to trebalo? Jugoslavija je bila na putu da prvi put izbegne svetski sukob. Knez je kod Hitlera dve godine kupovao vreme. Mala Antanta se raspala u param parčad. Samo je Jugoslavija ostajala neutralna dok su redom padale Poljska, Češka, Francuska, Grčka. Gorelo je sve oko nas.

Tražio je pomoć Engleske. Nije je dobio. Kao engleski đak, oksfordski cimer ministra spoljnih poslova Entonija Idna i kralja Džordža, nije verovao da će za 500.000 funti sterlinga u Beogradu uspeti ono što nije u Temišvaru, Istanbulu i Sofiji, kako se Čerčilu žalio šef operacija SOE na Balkanu Džordž Tejlor. Nije shvatao koliko je sovjetska propaganda jaka među Srbima koji su 27. marta vikali: „Duni vetre sa Karpata, donesi nam Rusa brata". Potcenio je veliko antinemačko raspoloženje među Srbima, zbog kojeg je ranije smenio veoma sposobnog predsednika vlade Milana Stojadinovića.

Ili je knez i sve to uradio smišljeno. Čovek koji je kasnije prisustvovao venčanju kraljice Elizebete jedini je vladar koji je potpisao Trojni pakt, a kome to nije zamereno. Da li je knez pustio da se odigra puč. Da li je zato odbio predlog Vlatka Mačeka da s vojskom umarširaju u Beograd u kojem se na oružje digla samo jedna vazduhoplovna jedinica.

Knez Pavle je znao da se Jugoslavija rešava u dogovoru s Hrvatima. Pokušao je da napravi konkordat s Vatikanom, kako bi obnovio Srbe katolike i Srbe muslimane. Srpska crkva bila je jača. S Mačekom je napravio sporazum kako bi primirio Hrvate dok traje svetski sukob, zbog čega je zaratio s nacionalistima. Mačeku je obećao državu posle svetskog rata, ali bez Dubrovnika koji je smatrao srpskim i govorio da ukoliko Srbija želi da bude jaka mora da ima još jedan veliki grad osim Beograda.

Knez Pavle nije krio svoje anglofilsko raspoloženje. Kao ni stranu u ratu. Poslednji je na celom svetu priznao SSSR. S Hitlerom je pregovarao, kako kažu nemački izvori, više nego bilo ko drugi. Po cenu rata nije dopustio Nemačkoj prelaz niti prevoz trupa u napadu na prijateljsku Grčku.

Posle godina diplomatske bitke usred najvećeg rata u istoriji čovečanstva, knez Pavle je jedini dobio mogućnost da Pakt potpiše bez vojnih klauzula. To je bilo nešto poput Staljinovog pakta, naša jedina obaveza bila je da ne napadnemo Nemačku! I da joj ne uvodimo ekonomske sankcije! Tražili smo da to objavimo javno, kako ne bi bilo nikakvih sumnji. Znao je da Srbi neće verovati našem ambasadoru u Berlinu, Ivi Andriću, ili njegovom kolegi u Rimu, Milošu Crnjanskom.

Knez Pavle je to objavio narodu. I zatim mirno krenuo na odmor na Brdo kod Kranja, kada su ga presreli general Nedeljković i sveštenik Arsić.

U tom trenutku nestalo je deset godina njegove politike. Svi planovi. Knez je, zaključujem posle 12.000 dokumenata u Arhivu kneza Pavla, znao šta to znači. I sažeo je sve tako precizno u jednu rečenicu izgovorenu svešteniku Arsiću:

„Jadni Srbi, šta će biti s njima?"