Ovo je priča o srpskom mentalitetu, spremnosti na velika odricanja, marljivosti, ali i besmislenom trošenju s mukom zarađenog novca.
Sela oko Požarevca gotovo su pusta. Njihovi stanovnici nisu tu – oni su gastarbajteri, Srbi na privremenom radu u inostranstvu. To privremeno, uglavnom znači već 40 godina.
Većini su se tamo rodila deca, pa i unuci. Neki od njih, vratili su se u svoje selo i sada žive od inostrane penzije. Mnogi su i dalje u tuđini, još rade. Njihova deca, pa i oni sami, dođu ponekad u domovinu, uglavnom na letnji odmor ili za Novu godinu, ali sve ređe, kriza je...
Njihovi unuci više ne dolaze uopšte. Za Srbiju i dedovinu, ne veže ih gotovo ništa. A dedovina, to je ozbiljna imovina, to su zgrade, a ne kuće, to su dvorci, a ne domovi.
Kada putujete kroz braničevski kraj, ne možete, a da se ne zapitate zašto je sav taj narod napustio ovu, ipak bogatu zemlju, i otišao u beli svet da dirinči.
Ima ovde i kvalitetne zemlje, šuma, reka. Izgrađena je i infrastruktura... Pa ipak, sedamdesetih i osamdesetih godina krenuo je masovni odliv radne snage ka zapadnoj Evropi.
Većina njih zaputila se u Austriju, Italiju, poneko u Nemačku i Švajcarsku.
Rodna sela zaboravili nisu. Dapače, silne pare su se slile tamo - u ogromna zdanja, kućerine, bolje reći zgrade, koje sada zvrje prazne ili ih čuva po neka jedva pokretna starica.
Stanovništvo tih sela vrlo je nepoverljivo prema pridošlicama, zato vam nećemo reći gde smo bili da ne budemo baš GPS lopovima. Ipak recimo da je to jedno od sledećih sela, koja su poznata po ovom fenomenu o kome pišemo, a ima ih mnogo: Dutovo, Brzohoda, Grabovac, Kasidol, Smoljinac, Cerovica, Prugovo, Dublje, Sedlar, Ram, Bobovo, Gložani, Panjevac...
Nećemo vam navoditi ni imena sagovornika, ona nisu bitna, bitne su njihove životne priče.
"Naše selo" ima oko 2.000 birača, što znači punoletnih građana. Trenutno ih ovde živi jedva 800. I to što živi su uglavnom oni najstariji koji u inostranstvo nisu ni išli, već decenijama čuvaju puste palate najmilijih. Ima nešto onih koji su se narintali u Austriji, pa se vratili da ovde uživaju u penziji.
Oni vrlo često putuju za EU kako bi podigli svoja primanja. Pokupe penziju, "uberu" kiriju od stana koji još imaju u Beču ili nekom drugom austrijskom gradu, pa se vrate u selo.
Gospodin i gospođa, kojima sada "kaplje" mesečno svakom po 2.000 evra, u svom selu provode penzionerske dane, zatvoreni u svoje velelepne palate koje glancaju i doteruju.
Muškarci ponekad u popodnevnim satima prošetaju do lokalne kafane koja izgleda kao da je vreme stalo 1985. godine. Tu odigraju partiju domina ili karata, malo razmene koju reč sa seljanima, pa kući, u s mukom stečeni dom. Istina, put do doma često je prašnjav, neasfaltiran, ali ovde nikoga ne brine što kroz blato moraju do dvorca.
Milioni nekadašnjih šilinga, a potom evara, utrošeni su kako bi se podigla i opremila ova zdanja. Da neko i poželi u selu da kupi ovakvu kuću, vlasnik, da hoće, teško da bi mogao da je proda i za 15.000 evra.
Malo je reći dom za toliku kućerinu. Najveća u selu ima, kažu, 9.000 metara kvadratnih. Među tolikim zdanjima, čovek ne može da proceni koje je najmanje, ali ispod 500 kvadrata, recimo, da nema kuće gastarbajterske – a i taj s "tolicnom" kućom ne smatra se za uspešnog čoveka.
Kada se zidalo, nije se štedelo. Zdanja koja na toj kvadraturi broje na desetine prostorija, oivičena su skupim, niklovanim ogradama, ili onih od kovanog gvožđa, a sa kapija vas plaše lavovi ili proprti konji.
Fasade neretko ocrtane, prošarane mozaicima – motivi različiti: od jedrenjaka do cveća .
Dvorišta lepo uređena, čuvaju ih rode u prirodnoj veličini, patuljci, pečurke, po neka Venera manekenske visine. Iz fontana žubori voda, po dvorištu šetaju rasni kučići i mačke...
Nastavak priče pročitajte na OVOM linku..