• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Dete ulice:Zaljubila se s 14 i prešla put do pakla

Autor mondo.rs

Tek punoletna devojka, štićenica Zavoda za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu, priča za MONDO kako je upala u svet kriminala i droge i kako iz njega polako, ali nada se, sigurno, izlazi...

 Dete ulice:Zaljubila se s 14 i prešla put do pakla Izvor: Mondo/ Stefan Stojanović

Žuta zgrada, veliko dvorište. Isto mesto u koje na prevaspitanje došao maloletni delikvent "Pera Trta“ koga je igrao Slavko Štimac u kultnom filmu “Specijalno vaspitanje.” I danas tu, u Bulevaru oslobođenja 219, privremeno živi desetine dece sličnih Peri.

Sve ih je spojio strah, bespomoćnost, nebriga, brutalnost starijih, ali i vršnjaka. Odrasli bez jednog ili oba roditelja, zlostavljani, napušteni...neki su se našli na ulici već sa sedam godina. Postali su zavisnici, nečiji otirač i vreća za udaranje, pljačkaši već sa 13, 14...

I jedna 18-godišnjakinja je spas našla u žutoj zgradi - doduše pod prisilom. Kaže, danas, posle godinu i po dana provedenih ovde, da je srećna i da bi volela bi da se vrati jednog dana, ali kao vaspitač.

”Ovde završavam frizersku školu, tako da mogu da kažem da sam sada frizerka, ali planiram i fakultet da upišem”, rekla nam je nasmejana devojka koja je ovde po odluci suda.

”Šišam i vaspitače i svoje drugare, farbam. Ma, sve znam da radim”, kaže štičenica zavoda.

Još kao 14-godišnja devojčica postala je heroinski zavisnik i delinkvent.

“Zaljubila sam se u jednog dečka koji je bio stariji od mene šest godina. On me je uvukao u to društvo. Svašta smo radili - pljačkali radnje, trafike”, kaže tinejdžerka, koja pre heroina nije probala nijednu drugu vrstu droge.

Krivična dela su se nagomilala i završila je na sudu, koji joj je potom izrekao vaspitnu meru.

Štićenica zavoda naglašava da je bila najbolje dete na svetu dok nije upoznala “njega” i totalno se promenila.

”Do tad sam imala sve petice u školi. Svi su mi govorili da se klonim njega. Na prvom mestu moja majka. Bila sam klinka i nisam je slušala...”

Sa 17 godina je bila na lečenju u bolnici za bolesti zavisnosti. Otac joj je umro kada je imala šest godina, ali je, kaže , majka bila uz nju tokom lečenja.

Izvor: Mondo/ Stefan Stojanović

Iako nasmejana i vedra dok priča sa nama, kaže da ima i tužnih trenutaka.

“Desi mi se ponekad da mi padne raspoloženje. Ima dosta ljudi oko mene, ali mi se čini kao da sam sama na svetu. Nekima mogu mnogo toga da kažem, da se poverim. Ponekad, nikome ništa ne kažem, već se isplačem.”

Štićenica se priseća kako joj je dolazak u ovu ustanovu prilično teško pao, ali da se brzo adaptirala zahvaljujući podršci radnika ustanove, ali i štićenika prihvatilišta.

“Prvi dan sam spavala jer sam bila pod nekom terapijom, ali već sutradan vaspitači su me vodili na kafu, kupovali smo stvari, kozmetiku, Bilo je zanimljivo. Vremenom je bilo sve bolje. Ovde imam nekoliko prijatelja, a i zaljubila sam se više puta.”

Ova 18-godišnjakinja kaže da je shvatila kuda je vodio pređašnji zavisnički život i poručuje svoj deci da “slušaju svoje roditelje jer im niko ne želi bolje od njih.”

Iz ustanove bi trebalo da izađe za nekoliko meseci i kaže da je strah od života napolju jer je ovde uvek bila zaštićena i imala podršku...

Izvor: Mondo/ Stefan Stojanović

I DOĐU I ODU SA SUZAMA!

“Uglavnom dođu sa suzama,  a tako i odu. Dođu u suzama zato što su došli u dom, pa su nesrećni, ko zna šta će da im se desi, a odu u suzama, jer se vežu jedni za druge, vežu se za osoblje, vaspitače, ustanove, ipak im mi puno toga pružamo ovde. A ni nama nije lako”, kaže direktor zavoda Dragan Rolović i dodaje da se još ne zna gde će ova devojka biti smeštena po izlasku, ali da je “siguno da je neće pustiti niz vodu.”

Na ovoj adresi boravi još 29 mladih prestupnika. Neki su tu šest meseci, što je najmanja sudska mera, a neki i po dve godine kao naša sagovornica.

”Ova ustanova je prvo bila samo za decu koja su vršila krivične mere. Jedini smo koji prihvataju i dečake i devojčice. Sada imamo i prihvatilište gde na dnevnom nivou bude od 12 do 25 dece. Oni se tu ne zadržavaju dugo – tri, četiri meseca. Njima je potreban hitan smeštaj. Takođe, postoji i program intezivnog tretmana namenjen dečacima do 14 godina koji žive i rade na ulici.

U okviru istog programa zbrinjavamo i decu - žrtve zlostavljanja i zanemarivanja. Taj program traje od 6 do 9 meseci, daje rezultate i na njega smo posebno ponosni. Program je kratak , ali intezivan. Radi se na tome da se nađe zaštita kada dete izađe - da li ima neke članove porodice koji bi mogli da se ojačaju za prihvat, ili se traži hraniteljska porodica. Radi se i sa tom porodicom”, ističe Rolović.

Ova zgrada na Voždovcu je privremeni dom i za decu iz Avganistana, Pakistana, Afrike koji se na putu ka zapadu nađu na našoj teritoriji, bez pratnje roditelja.

Direktor ustanove kaže da je za njih to poseban šok jer ne znaju ni gde su ni ko su, izgubljeni u tužoj zemlji. Većina njih govori engleski i francuski, a po potrebi dovodi se i prevodilac tako da komunikacija ne predstavlja problem. Ovde se ne zadržavaju dugo jer ih nova soba čeka u centrima za azil.

Izvor: Mondo/ Stefan Stojanović

NAUČE DA KAŽU DOBAR DAN, DA PERU ZUBE...

A kada dečaci i devojčice kroče u dvorište u Jove Ilića, gde je glavni ulaz, novi život počinje. Pojedini tu nauče da kažu dobar dan, neki da koriste četkicu za zube ili toalet papir.

“Većina uopšte nema higijenske navike, morate da ga učite, pogotovo malu decu od devet do 14 godina godina, šta je WC šolja, kako se peru zubi, zašto se čarape ne ostavljaju pod jastukom ili na prozoru, nego u cipelarniku. U kojoj ruci se i kako drži kašika. Kako se komunicira s ljudima...sve”, priča Dragan Rolović.

Prijem se vrši u prva tri dana u nedelji. Tim vaspitača pedagog, psiholog, razgovaraju, upoznaju se sa decom, predočavaju im pravila - zavisno od toga da li je dete ulice ili sa izrečenom vaspitnom merom.

“Čim dođe dete jasno mu stavimo do znanja koliko će ostati ovde i kada će izaći. Znate, svaki čovek kada bi došao ovde pomislio bi “kada ću izaći odavde i šta je potrebno da uradim da budem napolju. Kada im jasno to predočite, sve ide lakše”, ističe Rolović, inače i dugogodišnji vaspitač u zavodu.

Nakon smeštaja pravi se individualni plan koji se svakom detetu pojedinačno prilagođava, pri čemu su pod nadzorom 24 sata i dele se u vaspitne grupe. Tim tretmanom predviđene su posete, ali i odlasci na vikende.

“Uzimamo u obzor njihove potebe, njihove kapacitete. Mesečno se rade analize za svako dete , tako da se njihov razvoj konstrantno prati”, objasnio nam je Rolović.

Izvor: Mondo/ Stefan Stojanović

POSTANU FRIZERI, LIMARI...

Deci je ovde pruženo mnogo toga, pa zato ne čudi što većina ne želi da ode.

“Ako krenemo od banalnih stvari od toga da sigurno dobijaju četiri kvalitetna obroka u toku dana, pa preko toga da ne moraju da razmišljaju da li imaju sveske, olovke, knjige, da li ima vremena neko da im pomogne u učenju, do toga da li im je garderoba čista ili nije. Ovde su oslobođeni od razmišljanja o tim nekim stvarima šta da obuku, jedu, obuju, da li će neko da im posveti vreme koje im je potrebno, uvek imaju mogućnost da komuniciraju sa nekim od stručnih radnika i danju i noću”, kaže Rolović.

Ono što je zanimljivo je da u okviru ustanove postoji o osnovna i srednja škola, koji pohađaju i deca iz drugih ustanova socijalne zaštite.

Osim osnovnog obrazovanja deca imaju priliku da nauče i neki zanat, pa su neki frizeri kao devojčica sa početka priče, dečaci postanu auto limari, zavarivači, auto električari.

Ni van školskih klupa nije dosadno. Slobodno vreme provodi se na sportskim terenima, na umetničkim radionicama ili internet klubu. Svako od njih posprema svoju sobu, održava sa domarom dvorište i, kako kaže direktor, vrlo rado prihvataju obaveze.

Interesantno je da su sva deca – i stranci, i deca ulice kao i oni sa vaspitnom merom to vreme provode zajedno.

Incidenata ima, ali ništa više nego u bilo kojoj školi u Beogradu.

”Oni su zajedeno 24 sata, pa je normalno da dođe do koškanja, manjih incidenata”, naglašava Rolović.

A ŠTA KADA IZAĐU

Prema njegovim rečima većina ovih "klinaca" zaista počne da živi bolji život. 

Nakon isteka izrečene mere oni su prepušteni sebi. Sredina, prihvatanje, ali i njihova odluka da li će nastaviti dalje ili se vratiti prethodnom načinu života određuju njihovu budućnost.

"Nije veliki broj onih koji se vrate na stare staze, zavisi od toga kako ga je prihvatila sredina, da li mu je obezbeđen neki oblik egzistencije, da li ima smeštaj ako nema roditelja, da li ima posao ili pomoć od strane socijalnog centra. Kada su u pitanju deca ulice znamo gde odlaze, dok je prihvat dece sa vaspitnom merom manje organizovan. Najčešće se vraćaju u matičnu sredinu. Stručno su osposobljeni, tako da mogu da pošteno zarađuju", ističe Rolović.

Još iz INFO

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

MONDO REPORTAŽE