Srpska odbojkaška reprezentativka Marta Drpa na svom Facebook profilu prisetila se zločina od pre 20 godina i poručila: "Nikoga ne mrzim i ne krivim, meni je žao naroda".
Odbojkaška reprezentativka Srbije Marta Drpa je pre 20 godina bila u koloni Srba koja je bežala od ofanzive hrvatskih snaga. Dve decenije kasnije Marta se prisetila tih užasnih dana, dana borvbe za goli život.
Na svom Facebook profilu je opisala taj dan uz jaku poruke: "Nikoga ne mrzim i ne krivim, meni je žao naroda", kao i "Oluja se ne sme zaboraviti - jer, bojim se, ako se zaboravi - desiće se opet".
Pročitajte njeno sećanje:
"Bio je topli avgust, skoro kao ovaj. Rano jutro 5 ili 6 ujutru probudile su me granate. Na sve strane se čula buka i lomljava. Otvorila su se vrata dečje sobe, mama je usplahirena uletela u sobu u kojoj su sa regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strašnu situaciju bocnula njenim čarobnim štapićem, humorom, izgovorivši jedno plačno: 'Moj viiiskiiii'...
Imala sam 6 godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle nego čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Zvuk granata nije se smirivao, stajala sam u tom kupatilu kojeg više ne mogu ni da se setim, oduzeta od straha, ali sa osećajem da će sigurno sve biti u redu. Bombe će prestati padati za koji sat i mi ćemo se vratiti u naš stan u centru Knina, iznad apoteke.
'Hajde, obučena si, idemo u sklonište', rekla mi je majka. Odgovorila sam jednim uplašenim: 'Ja hoću, ali noge neće'.
Danas tu moju rečenicu u kući često spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo ni malo smešno.
Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo bežati iz grada, gde ko može... Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično...
Srećom, mama je bila pametnija. Seli smo u automobil i krenuli prema Srbiji. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam da će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili.
Sećam se da smo kad smo stigli u Srbiju bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana. Na kraju smo dobra dva meseca živeli u jednom hotelu u Beogradu u kojem sada često boravim zbog priprema sa reprezentacijom.
I tako, seljakali smo se, kućili se ispočetka, od nule. U školi, u parku, na svim mestima sa ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osećam loše jer sam izbeglica. Jer tu sam gde sam. I jesam, ponekad, priznajem.
Ali danas, 20 godina nakon tog strašnog događaja u meni živi samo ponos što sam odakle jesam, što sam bila deo te kolone 1995, deo istorije jednog naroda koji je delom uništen, delom prognan, delom razbacan širom planete.
Uprkos tom prvom ratu koji sam preživela sa 6 godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji) smatram da sam imala sretno detinjstvo, najviše zahvaljujući čarobnom štapiću moje majke - humoru.
Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli... Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi.
Jer bojim se, ako se zaboravi - desiće se opet".
