Haški tribunal je 25. jula 1995. godine podigao prvu optužnicu protiv Karadžića i Mladića.
Druga optužnica, koja se odnosila na zločine u Srebrenici, podignuta je 16. novembra 1995. i imala je 20 tačaka, od kojih ih je jedna teretila za genocid, a devet za zločine protiv čovečnosti.
Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1944. godine u selu Petnica nedaleko od Šavnika, na Durmitoru, u Crnoj Gori, gde je proveo detinjstvo.
U Sarajevo je došao 1960. godine gde je završio srednju medicinsku školu i 1971. diplomirao na Medicinskom fakultetu na kome je specijalizirao psihijatriju. Deo školovanja proveo je u Sjedinjenim američkim državama, gde je proučavao psihoterapiju i američku poeziju.
U vreme studentskih demonstracija u junu 1968. isticao se vatrenim govorima sa krova sarajevskog Filozofskog fakulteta.
Do marta 1977. radio je u Centru za obrazovanje odraslih "Đuro Đaković", a potom na Psihijatrijskoj klinici na Koševu u Sarajevu.
Krajem 1983. i početkom 1984. radio je u Zdravstvenom centru na Voždovcu u Beogradu. U isto vreme bio je i psihijatar FK Crvena zvezda. Porodica mu je ostala u Sarajevu, gde je i on provodio vikende.
Zbog optužbi da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra 1984. godine je otišao u sarajevski istražni zatvor, ali je, u nedostatku dokaza, pušten nakon 11 meseci.
U Sarajevu je 26. septembra 1985. osuđen na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
U Domu zdravlja na Voždovcu u Beogradu nastavio je da radi do 1987. kada se pridružio porodici u Sarajevu i ponovo počeo da radi na Psihijatrijskoj klinici.
Prethodno su propali njegovi pokušaji da dovede porodicu u Beograd. Supruga Ljiljana, koja je takođe neuropsihijatar, konkurisala je u istom Domu zdravlja u Beogradu ali nije primljena.
Zvanično je počeo da se bavi politikom 1989. godine kada je osnovao Srpsku demokratsku stranku (SDS). U julu 1990. izabran je za prvog predsednika stranke. Od ukupno 222 glasa on je dobio 221.
Bio je član Predsedništva BiH.
Nakon proglašenja nezavisne Republike srpskog naroda u BiH 9. januara 1992, koja je kasnije preimenovana u Republiku Srpsku (RS), Karadžić je postao njen prvi predsednik.
U aprilu 1992. Karadžić odlazi na Pale, a vlada RS počinje 7. maja 1992, mesec dana uoči prvih sukoba, da realizuje svoju odluku o formiranju sopstvenih oružanih snaga preuzimanjem srpskog vojnog kadra JNA iz BiH.
Sve vreme rata u BiH bio je lider bosanskih Srba i zajedno sa ratnim komandantom Ratkom Mladićem, kreator ratnih operacija.
Pod pritiskom međunarodne zajednice i na insistiranje Slobodana Miloševića i ostalih lidera bosanskih Srba, 30. juna 1996.
Karadžić je preneo predsednička ovlašćenja na tadašnju potpredsednicu RS Biljanu Plavšić, povukao se sa mesta predsednika SDS i iz javnog života. Od tada se krije. Poslednji put je viđen i fotografisan u Han-Pijesku jula 1996. godine.
Potom je za Karadžićem raspisana međunarodna poternica.
Članstvo u SDS-u mu je prestalo kada je Skupština SDS RS 24. decembra 2001. usvojila izmene i dopune Statuta stranke među kojima je i odredba da licima protiv kojih je podignuta haška optužnica prestaje članstvo u toj partiji.
U novembru 1998. SAD su ponudile novčanu nagradu od pet miliona dolara licima koja pomognu da se pred sud izvedu optuženi za ratne zločine, a četiri godine kasnije (januar 2002) na ulicama Sarajeva pojavile su se poternice za Karadžićem i Mladićem.
Haški tribunal je 14. oktobra 2002. otpečatio izmenjenu i dopunjenu optužnicu protiv Karadžića (optužnica je potvrđena 31. maja 2000. ali je ostala zapečaćena), koja je objedinjavala prethodne dve i razdvojena je od optužnice protiv Mladića. Nova optužnica ima 11 tačaka, kojima se Karadžiću stavlja na teret genocid i saučestništvo u genocidu, žločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja.
Posle pojačanog pritiska međunarodnih bezbednosnih snaga u BiH na Karadžićevu porodicu i hapšenja njegovog sina Saše na Palama u julu 2005. (bio u desetodnevnom pritvoru), Karadžićeva supruga Ljiljana pozvala je Radovana Karadžića da se preda Haškom tribunalu. Tu poruku mu je poslala u ekskluzivnom intervjuu za televiziju Asošijeted pres (AP), 28. jula 2005.
Karadžić je napisao je četiri knjige pesama: "Ludo koplje" (1968.), "Pamtivek" (1971.), "Ima čuda, nema čuda" i "Crna bajka" (1990.). Za treću knjigu dobio je nagradu "Staze detinjstva".
I u bekstvu je nastavio da piše. Sredinom januara 2002. u Novom Sadu je predstavljenja njegova knjiga poezije "Od ludog koplja do crne bajke", u martu 2004. u Beogradu knjiga "Ratna pisma", u oktobru 2004. na beogradskom sajmu "Čudesna hronika noći", čiji je izdavač Miroslav Toholj, nekadašnji ministar za informacije RS i 17. oktobra 2005. u Požarevcu zbirka pesama "Pod levu sisu veka".
U aprilu 2006. u beogradskom Međunarodnom pres centru predstavljeni su njegovi "Intervjui i govori" čime je Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću (predsednik Kosta Čavoški) zaokružio šestotomno izdanje Karadžićevih "Odabranih dela".
Od Saveza pisaca Ruske federacije dobio je književnu nagradu Mihail Šolohov za doprinos slovenskoj kulturi i slovenskom nacionalnom interesu. Dobitnik je i književne nagrade "Risto Ratković", koju dodeljuje opština Bijelo Polje, za zbirku pesama "Slovenski gost".
Časopis "Zbilja" dodelio mu je 24. marta 2006. godine u beogradskom Medija centru "Nagradu za životno delo", koju je preuzeo njegov brat Luka Karadžić.
Karadžić govori engleski jezik, oženjen je Ljiljanom Zelen sa kojom ima kćerku Sonju i sina Sašu.
(Beta/www.mtsmondo.com)