Viši sud u Beogradu presudio je u korist uzbunjivača - bivšeg direktora beogradske Hitne pomoći Borka Josifovskog, koji je pre 13 godina ukazao na kriminalne radnje lekara Hitne pomoći i privatnih pogrebnih preduzeća.
Nakon "podizanja uzbune", umesto dobijanja priznanja Josifovski je smenjen, a dve godine kasnije i otpušten iz Hitne.
U presudi u koju je Tanjug imao uvid, Viši sud je utvrdio da je čak pet državnih organa preduzelo štetne radnje prema Josifovskom i stavilo ga u nepovoljniji položaj zbog izvršenog "uzbunjivanja".
U pitanju su Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agencija za borbu protiv korupcije, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu i Više javno tužilaštvo u Beogradu.
Ovom prvostepenom odlukom, na koju postoji pravo žalbe, Viši sud u Beogradu je obavezao pomenute organe da, po pravosnažnosti presude nju o svom trošku objave u dnevnom listu "Politika" u roku od 8 dana od prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Svojom tužbom, Josifovski nije zahtevao odštetu niti neku drugu satisfakciju.
U detaljnom obrazloženju presude se navodi da je Ministarstvo zdravlja stavilo Josifovskog u nepovoljniji položaj povredom Zakona o upravnom postupku, Agencija za borbu protiv korupcije, MUP i Prvo osnovno tužilaštvo su učinili isto jer su tokom vođenja krivičnog postupka odugovlačili primenu Zakonika o krivičnom postupku (ZKP).
"Više javno tužilaštvo u Beogradu je pak stavilo tužioca (Josifovskog) u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja tokom vođenja krivičnog postupka zbog postupanja suprotno članu 6 Zakonika o krivičnom postupku", navodi se u presudi.
Ovaj slučaj počeo je tako što je Josifovski, inače specijalista medicine, 26. maja 2005. godine uputio dopis Ministarstvu zdravlja, Odeljenju za zdravstvenu inspekciju zdravstveni nadzor i zaštitu prava pacijenata kojim je ukazao na nepravilnosti u radu Zavoda za hitnu medicinsku pomoć i "trgovinu" zaposlenih sa privatnim pogrebnim preduzećima.
Prema izjavi koju je dao Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i Agenciji za borbu protiv korupcije, on je kao direktor beogradske Hitne pomoći, analizom dostupne dokumentacije i po prijavama koje je dobio od pacijenata uočio da pojedini dispečeri pozive prvog stepena hitnosti - a to su umirući pacijenti, usmeravaju na određene lekare, bez obzira koliko su udaljeni od mesta gde treba intervenisati.
U tim situacijama, kako je naveo Josifovski, lekari su stizali na intervenciju po dužem proteku vremena od onog koji je uobičajen za ostale lekarske ekipe Hitne pomoći i konstatovali smrtni slučaj mnogo češće nego druge lekarske ekipe i nisu vršili reanimaciju.
Nakon odlaska ekipe Hitne pomoći sa adrese porodice koja je zvala Hitnu pomoć radi intervencije teško bolesnog ukućanina, koji je u međuvremenu preminuo, dolazili su predstavnici uvek istih privatnih pogrebnika nudeći svoje usluge porodici preminulog.
Adrese porodica pokojnika su saznavali od lekara Hitne pomoći koji su od pogrebnika zauzvrat primali novčanu naknadu, tvrdio je Josifovski.
O ovim svojim saznanjima obavestio ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića 19. juna 2005. godine i Inspekciju Ministarstva zdravlja dana 26. septembra 2005. godine, dok je 18. septembra 2006. godine o svemu javno govorio i na konferenciji za novinare.
Međutm, on je rešenjem Ministarstva zdravlja od 20. septembra 2006. godine razrešen dužnosti direktora Gradskog zavoda za hitnu medinsku pomoć Beograd, sa obrazloženjem da je istupanjima u sredstvima javnog informisanja narušio ugled te službe, iznošenjem neproverenih informacija o nesavesnom radu svojih kolega izazvao uznemirenje javnog mnjenja.
Ministarstvo zdravlja je neposredno nakon smene Josifovskog poslalo inspekciju koja je u svom nalazu iznela način funkcionisanja Hitne pomoći, nakon čega je Ministarstvo zdravlja dva lekara zbog grešaka u radu kaznilo oduzimanjem 10 odsto od plate.
Josifovski je, prema sopstvenom kazivanju, radeći u Hitnoj pomoći nakon smene bio izložen anonimnim pretnjama smrću, kao i njegovi članovi porodice.
Tokom ispitivanja u tužilaštvu i Agenciji, Josifovski je ukazao da je bio ostavljen "na nemilost onima koje je prozivao za kriminalna dela, zbog čega je prihvatio predlog direktora da napusti Hitnu pomoć".
Bio je na neplaćenom odsustvu godinu dana i za to vreme se priključio Humanitarnoj organizaciji koja je radila na ratnom području u Sudanu, a po povratku u zemlju, u Hitnoj pomoći je raspoređen da daje medicinske savete putem telefona pacijentima koji se javljaju za savete.
Nakon mesec dana usmeno mu je 16. oktobra 2008. godine saopšteno da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa, zbog cega je bio prinuđen da vodi radni spor pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Apelacionim sudom u Beogradu i Vrhovnim kasacionim sudom.
Podnosio je krivične prijave Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, Višem javnom tužilaštvu u Beogradu jer se nije mirio sa zatvaranjem slulaja Hitne pomoći.
Podneo je i dve prijave i Agenciji za borbu protiv korupcije i Upravi za borbu protiv korupcije nekoliko, ali su državni organi ignorisali podnete prijave i nije sprovodena adekvatna istraga da li je postupanjem zaposlenih u Hitnoj pomoći učinjeno krivično delo - teško delo protiv zdravlja ljudi.
"Sud je utvrdio je da je ovakvim nečinjenjem državnih organa tužiocu, naneta šteta, dovodeći ga u neprekidno stanje neizvesnosti i neodgovaranja u kojoj postoji nedostatak informacija ili čak namerno skrivanje", navodi se u presudi Višeg suda.
Ovakvim stavom navedenih državnih organa, prema oceni suda, tuženi državni organi "su povredili pravo tužioca na slobodu misli i izražavanja koje je zagarantovano Ustavom Srbije kao jedno od ljudskih prava i članom 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda".