Na izraelskom aerodromu nema pretresa, izuvanja cipela, detektora, ali putnike čeka tim psihologa koji vas gledaju u oči i reaguju na prve znake nervoze.
Nakon prošlonedeljnog terorističkog napada na briselski aerodromi podizanja stepena bezbednosti na gotovo svim svetskim aerodromima, postavlja se pitanje koji je aerodrom najbezbedniji.
Zagrebački "Jutarnji list" piše da bi bebezbednosni stručnjaci bez zadrške rekli da je to izraelski Ben Gurion.
Kao glavni međunarodni aerodrom u Izraelu, radi se o "velikoj i sočnoj" meti za mnogobrojne radikalne grupe, navodi ovaj zagrebački dnevnik.
Možda, kako se navodi, ne iznenađuje činjenica da bezbednosna služba na tom aerodromu doživi između 50 do 70 incidenata dnevno, no itekako iznenađuje da tih incidenata nisu svesni ni putnici na aerodromu, ni mediji.
Izraelski stručnjaci usavršili su sistem koji pruža optimalnu razmenu između bezbednosti i lakoće putovanja, i sve potencijalne pretnje rešavaju se brzo i lako, na mestima gde ne mogu ugroziti
dobronamerne putnike.
Na Ben Gurionu putnici ne skidaju cipele, ne oduzimaju se bočice s tečnošću, ne rade se detaljni pregledi prtljaga, putnici ne moraju prolaziti kroz masovne detektore, ali poslednji napad se dogodio pre više od 40 godina, kada su pripadnici japanske Crvene armije, pristigli iz Rima, strojnicama i bombama napali druge putnike u prostoru za dolaske, piše list.
Ni jedan avion koji je poletio s Ben Guriona nikad nije bio otet niti raznesen.
Službenici na aerodromu Ben Gurion, naime, ne traže bombe i noževe - oni tragaju za lošim namerama.
"Dok će u američkim ili evropskim zračnim lukama službenik gledati u monitor i tražiti skriveno oružje ili eksploziv, u Tel Avivu će vas gledati u oči i postavljati pitanja koja su psiholozi dizajnirali kako bi izazvali reakciju kod terorista", navodi list i objašnjava da se teroristi po pravilu ne boje smrti, ali se boje da budu uhvaćeni.
Teško je nositi bombu sa sobom i ostati miran, a ispitivači na Ben Gurionu reaguju na znakove nervoze.
"Sumnjive šalju na sledeći stepen intenzivnijih intervjua, gde bolje istrenirani stručnjaci razdvajaju potencijalno opasne od običnih ljudi koji su nervozni zbog leta, kašnjenja ili nečeg trećeg", navodi se.
Ben Gurion se takođe oslanja na višestruke krugove zaštite - prvi susret s osobljem aerodroma događa se više od kilometar daleko od terminala, gde se na kućicama sprovodi prvi kratki intervju s putnicima dok su još u vozilu.
Zatim prolaze kroz još nekoliko krugova zaštite, dok na kraju ne stignu do svog aviona. Dok ne prođu prva dva kruga, ne nalaze se u blizini većih grupa ljudi - obrnuto od većine američkih i evropskih aeridrina, gde svi putnici stoje u masovnim redovima za bezbednosni pregled, koji su idealne mete za bombaše samoubice.
Izraelske bezbednosne službe oslanjaju se i na kvalitetne obavštajne podatke - sve agencije imaju direktnu liniju komunikacije s aerodromima, i redovito osvežavaju liste traženih i sumnjivih osoba.
Agenti koji ispituju putnike nalaze se i na čeck-in šalterima na drugim aerodromima s kojih kreću El-Alovi letovi za Ben Gurion.
Nekoliko puta već su zaustavili ili uhvatili potencijalne teroriste koji su prošli redovne sigurnosne provere na drugim vazdušnim lukama.
Putnici koji ne privuku posebnu pažnju ispitivača mogu od kućica pred aerodromom do svog terminala doći za samo 25 minuta, što je vrlo kratko vreme, retko viđeno u vazdušnom saobraćaju.
S druge strane, takav nivo bezbednosti zahteva brojno i vrlo dobro obučeno ljudstvo, koje nije jeftino.
Radi se o rešenju koje bi sigurno podiglo cenu vazdušnog saobraćaja u Evropi i usporilo proces ukrcavanja putnika.
Dok kroz Ben Gurion godišnje prođe oko 11 miliona putnika, kroz britanski Hitrou prolazi gotovo šest puta više.
Bilo kakvo rešenje primenjivo na evropske aerodrome zahtevalo bi njihovo znatno prilagođavanje kako bi se na složeniji način moglo obraditi isti broj putnika koji sada prolaze kroz njih.
