Turska: Reći ćemo EU doviđenja!

Dok vlade strahuju da će ako podrže Ankaru morati da se suoče sa nezadovoljstvom svojih birača, dotle austrijski dnevnik "Die Presse" ukazuje na ekonomsku i geopolitičku korist koju bi donijela maloazijska stolica u Briselu.

Početkom šezdesetih godina prošlog vijeka, Turska je izrazila želju da postane članica Evropske unije, da bi se danas, pola vijeka kasnije, i dalje nalazila na istom odstojanju od evropskog kluba.

Čini se da je Ankara frustrirana, a austrijski mediji komentarišu izjavu turskog premijera Erdogana "Reći ćemo Evropskoj uniji doviđenja!", prenosi RTS.

Austrijski konzervativni list Die Presse čitav je slučaj pretvorio u moralni test austrijske dnevne politike i lokalne javnosti, pri čemu posebno ova druga nervozno reaguje na svako spominjanje "Turska u EU".

Službeno 2007. godine započeti pregovori između Evropske unije i Turske stavljeni su prošle godine na led zbog Nikozije. Turska ne priznaje Kipar kao članicu Unije, što znači da teoretski ne priznaje ni čitav korpus Evropskog prava, takozvani acquis communautaire, što opet znači da ne može u Evropsku uniju.

U stvarnosti je dobar dio evropskih vlada, a austrijska među prvima, sasvim srećan takvim razvojem situacije, jer bi u slučaju turske kooperacije po pitanju Kipra morale da uđu u obračun sa vlasititm biračkim tijelima - a tu bitku ne mogu dobiti, komentarišu austrijski mediji.

Koliko je Erdoganova izjava "ako nas neće, onda ćemo reći EU doviđenja" prijetnja, a koliko racionalna najava nove strateške orijentacije Turske prema Šangajskoj grupi, pitaju se austrijske novine.

Prije svega, tursko zanimanje za šestočlanu Šangajsku grupu, koju vode Kina i Rusija, nije novo, Turska u toj organizaciji od prošle godine drži status "dijaloškog partnera", što nije situacija koja bilo koga od partnera previše obavezuje.

Tačno je da je platforma saradnje "Šangajske šestorice", organizacije koja pokriva četvrtinu svjetskog stanovništva, postavljena dovoljno široko da obuhvati ekonomska, socijalna, kulturna i ekološka pitanja. Ova organizacija je, međutim, na prvom mjestu sačuvala svoj prvobitni karakter vojne, bezbjednosne i geostrateške kooperacije.

Pitanje je, dakle, kako bi Kina i Rusija, koje ni same između sebe nisu izgladile sva otvorena geostrateška pitanja, reagovale na puno članstvo jedne NATO članice, kao što je Turska. Šta ako Ankara i tu čeka pola vijeka na prijem?

Prema tome, Turska blefira, zaključuju austrijski mediji, da bi se odmah zatim dodao i kontraargument: Čak iako se Turska samo pravi da je EU više ne zanima, njeno udaljavanje od evropskog kluba svejedno može poprimiti vlastitu dinamiku, pa bi Turska, čak i bez jasne namjere, stvarno mogla da prestane da moli po Briselu.

(MONDO