Agencija Tanjug u osvrtu na američku politiku prema Kosovu konstatuje da nezavisnošću SAD ispunjavaju obećanje sato Albancima u Rambujeu.
Ukoliko Priština, kao što je najavljeno, u nedelju jednostrano proglasi nezavisnost Kosova, a SAD takvu nezavisnost priznaju, to neće biti samo "završna faza raspada Jugoslavije", već zavšna faza ispunjenja obećanja koje je kosovskim Albancima svojevremeno u Rambujeu dala državni sekretar SAD Medlin Olbrajt.
Kontinuitet politike devedesetih posredno je potvrdio i bivši američki ambasador u UN Džon Bolton ocenivši nedavno u jednoj diskusiji u Vašingtonu da je Stejt dipartment kada je reč o Kosovu poslednjih 15 godina na "automatskom pilotu": "Mislim da je to politika koja je nasleđena od Klintonove administracije i koja se vodi po inerciji. Ona ne uzima u obzir činjenicu da Srbija danas nije ono što je bila pod Miloševićem."
Amerika se posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra okrenula novim spoljnopolitičkim prioritima, borbi protiv terorizma i ratovima u Avganistanu i Iraku, dok su Balkan i Kosovo potisnuti u drugi plan. Politiku administracije predsednika Džordža Buša, karakterisale su želja za što bržim povlačenjem trupa sa Balkana i stav da bi brigu o regionu u budućnosti trebalo da preuzme EU. Kosovom su i posle 2000. godine nastavili da se bave uglavnom nekadašnji "eksperti za Balkan", koji su svojevremeno učestvovali u formulisanju "klintonovske" politike.
Administracija se ipak sve do polovine 2004. godine barem zvanično držala stava da je rano za otvaranje problema konačnog statusa i zastupala politiku "standardi pre statusa".
Iako je tokom 2003. godine između EU i SAD je dogovoreno da se otvaranje pitanja statusa odloži za polovinu 2005. godine ili kasnije u zavisnosti od ispunjenja standarda, nasilje i napadi Albanaca na nealbansko stanovništvo na Kosovu 17. marta 2004. godine, ubrzali su stavljanje budućeg statusa na dnevni red.
Ti događaji naišli su na osudu SAD, ali su ujedno ojačali argumente vladinih i nevladinih "eksperata" poput Mortona Abramovica iz Međunarodne krizne grupe da je "strpljenje albanskog stanovništva na izmaku". U SAD sazreva uverenje da bi politiku "standardi pre statusa" trebalo zameniti politikom "standardi i status".
Razmatranje pitanja statusa Kosova dobilo je novi zamah dolaskom Nikolasa Bernsa, bivšeg funkcionera Klintonove administracije na mesto američkog državnog podsekretara. "Naše uverenje je da je šest godina posle rata status kvo na Kosovu neodrživ. U 2005. godini mora doći do promene", izjavio je po svom prvom dolasku u Beograd Nikolas Berns.
Usledili su pregovori Beograda i Prištine pod posredstvom specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija koji su deklarativno imali za cilj nalaženje kompromisnog rešenja. Iz perspektive Vašingtona, kompromis je za kosovske Albance značio pristanak na poštovanje prava manjina i davanje određenih nadležnosti kosovskim Srbima, dok je Beograd zauzvrat trebalo da odustane od suvereniteta nad pokrajinom.
Posle više rundi susreta, tokom kojih nije vođen istinski dijalog, pregovori su završeni 26. marta 2007. Ahtisarijevim "Sveobuhvatnim planom za rešavanje statusa Kosova", koji je predvideo nadziranu nezavisnost Kosova uz zaštitu nealbanskih zajednica. Priština, SAD i EU su podržale predlog, dok su ga Srbija i Rusija odbacile. Za Beograd je pored kršenja suvereniteta Srbije posebno sporan bio aneks 11 Ahtisarijevog plana koji, kako je ukazivao premijer Vojislav Koštunica, utvrđuje vlast NATO u pokrajini i svedoči o "pravim ciljevima SAD na Kosovu".
Okvir pregovora predstavljale su smernice Kontakt grupe, među kojima i ona da "rešenje treba da bude prihvatljivo narodu Kosova". Na sličnost ove formulacije sa tekstom sporazuma u Rambujeu ukazao je bivši Klintonov izaslanik za Balkan Džejms Dobins, koji je u autorskom tekstu za Internešenel Herald Tribjun uoči početka pregovora podsetio da je plan iz Rambujea "predviđao da među odrednicama donošenja konačnog statusa mora da se nađe volja naroda": "Amerika nije zaboravila obećanja iz 1999. godine i da će SAD iskoristi svoj uticaj u skladu sa tim obećanjima."
Bezuspešni pokušaji da u Savetu bezbednosti UN postignu usvajanje rezolucije zasnovane na planu bivšeg finskog predsednika, čemu se Rusija protivila, praćeni su eksplicitnim izjavama američkih zvaničnika, koje su su kulminirale izjavom predsednika Džordža Buša u Tirani 10. juna da su "SAD odlučile da Kosovo treba da bude nezavisno".
Posle razgovora sa američkim državnim sekretarom Kondolizom Rajs u Vašingtonu 23. jula, privremeni premijer Kosova Agim Čeku je javno rekao da je prištinska delegacija "dobila garancije" da će pokrajina, posle novih 120 dana pregovora sa Srbijom, dobiti nezavisnost.
Prema internim beleškama slovenačkog ministarstva spoljnih poslova koje su nedavno procurile u javnost, politički direktor ministarstva Mitja Drobnič dobio je početkom decembra u Vašingtonu od pomoćnika američkog državnog sekretara Danijelom Frida instrukcije o "koordiniranom proglašenju nezavisnosti" Kosova i slanju misije EU u pokrajinu.
Odmah iza toga, američki državni sekretar Kondoliza Rajs je u januaru pozvala evropske zemlje da ne odlažu "teške odluke" po pitanju budućeg statusa Kosova posle čega su iz Prištine usledile najave o proglašenju nezavisnosti 17. februara.
(Tanjug/MONDO)
