Da li ste i koliko puta čuli "Pusti ga, on je izbeglica", "Te izbeglice, ne može da se živi od njih", "Oni su se najbolje snašli"...
Predrasude ili ne? Pokušali smo da utvrdimo kako danas žive ljudi koji su u ratovima devedesetih prošlog veka ostali bez svega, i na traktorima, u kolonama, često bez ičega u jednom danu izgubili korene, veze s rodnim krajem, najdražim rođacima i prijateljima iz detinjstva.
Ako ste pomislili da je ta priča davno završena i da su svi već "negde tamo" dobro zbrinuti, varate se!
Među njima ima još onih koji nemaju svoj krov nad glavom, siguran posao, a nekada ni šta da pojedu.
U traganju za istinom o uslovima u kojima ovi ljudi žive otkrili smo ko o njima i dalje brine i poslednjih godina ozbiljno im pomaže.
Regionalni stambeni program (RSP) projekat je koji je uspeo da ujedini bivše republike nekadašnje SFRJ - Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Crnu Goru i Srbiju, u kojima je i najviše izbeglih. Zahvaljujući ovom programu, do kraja 2020. godine, biće stambeno obezbeđeno čak 34.000 ljudi.
Zahvaljujući tom programu u našoj, ali i zemljama okruženja, rešene su ili se upravo rešavaju najteže izbegličke priče, koje bi, da se njima niko ne bavi još više doprinele statistikama o siromaštvu, raspirivanju mržnje među nekad zaraćenim narodima, ali i ne zna se za koliko pojedinačnih, ličnih, ljudskih sudbina, donele samo zlo i nove patnje.
Uz pomoć ljudi iz RSP-a uspeli smo da uđemo u domove tih ljudi koji su tek nedavno stambeno zbrinuti, a neki od njih će tek to biti.
U novoizgrađenim ili renoviranim stanovima, montažnim kućama, preuređenim seoskim domaćinstvima, po domovima za stare, naišli smo na desetine ljudih spremnih da nam ispričaju sav svoj život i muke kroz koje su prošli, sa samo jednom porukom: "Da se nikada, i nikome više ne ponovi".
Pričali su nam i o predrasudama na koje su naišli kada su sa zamotuljcima u ruci tih devedesetih stigli na tuđe pragove da mole za pomoć i tu ostanu.
Kazali su nam i da ih je većina lepo i ljudski primila, ali da retko ko može da ti pomogne kad ostaneš bez svega.
Govorili su nam i o tragičnim danima u kojima su ostajali bez očeva, majki, braće i sestara...
Čuli smo od njih i surove priče o boravku u logorima, opkoljenim gradovima i selima, u kojima su godinama slušali fijuke granata i jeli pola šake pirinča dnevno.
I iznad svega, i što nas je najviše od svega fasciniralo, čuli smo i saznali da u njima nema nimalo mržnje prema drugim narodima, komšijama sa kojima su odrastali i delili život dok nisu prognani.
Da za rat nisu krivi ljudi, već politika, rekli su nam bukvalno svi naši sagovornici.
I srpske starice Ilinka i Darinka koje u stanovima u Kninu pate za najmilijima i decom rasutoj po svetu, i Hrvat Ivo i Bošnjakinja Razija koji u Domu za stare u Glini čekaju da ih neko poseti, i jedna Mira koja u kući kod Obrenovca priziva bolje dane za svoje dete, i porodica Guta, koja na obroncima Jahorine traži lek za u ratu obolelu kćerku.
Svi, doslovce svi, kažu da obični ljudi nisu krivi, da su sa komšijama i prijateljima druge nacionalnosti delili i dobro i zlo, da su se sa njima ženili i za njih udavali, a da je sve u trenu prekinuo rat.
Danas, na Međunarodni dan izbeglica, najavljujemo te njihove, ljudske priče. U narednih mesec dana upoznaćemo vas sa ljudima, koji nisu samo broj i koji žive svoj život negde pored nas, ili možda baš tu, s nama. Naredna četiri ponedeljka MONDO će objavljivati reportaže o ljudima koji su na svojoj koži osetili svu surovost rata, a ostali su samo dobri ljudi...
