Policija Kraljevine Jugoslavije intervenisala je još 1936. godine u spasavanju olimpijske baklje u Banjaluci.
Policija se rve s demonstrantima koji kidišu na olimpijski plamen, simbol ljubavi, mira, razumevanja naroda, napretka i, uopšte, svega najlepšeg. Demonstranti navaljuju, pendreci sevaju - jedva spasenu baklju policijsko obezbeđenje, pod kišom kamenica i psovki, sklanja na sigurno, tajno mesto. Nije 2008. godina u Londonu, Parizu, San Francisku, Buenos Ajresu - već Banjaluka, 1936!
Kako piše beogradski nedeljnik "Vreme", policija Kraljevine Jugoslavije tada je intervenisala u spasavanju olimpijske baklje.
Početkom aprila te 1936, stotinjak najpoznatijih beogradskih sportista protestovalo je protiv duha predstojeće Olimpijade. Kako je tada pisala "Politika", inspirisani akcijama u Velikoj Britaniji i Americi za bojkot Igara u Berlinu, "Radnička sportska zajednica, u kojoj je zastupljeno 90 amaterskih sportskih klubova, izjavila je spremnost da bojkotuje Olimpijadu, jer bi naše učešće u Berlinu značilo pomaganje profanisanja i sporta i Olimpijade".
Ipak, 10. aprila 1936. Jugoslavija potvrđuje učešće na Igrama u Berlinu. Većina igrača fudbalske reprezentacije odbija da igra, pa Kraljevina nema predstavnika na fudbalskom turniru.
Olimpijski plamen goreo je prvi put na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. i, potom, u Los Anđelesu 1932. Bio je neka vrsta slučajne i ne baš značajne oznake Igara, sve dok se nemački profesor Karl Dim nije dosetio kako bi se "olimpijski plamen" mogao upaliti u Olimpiji - na Peloponezu, tamo gde su se tokom najmanje 1.200 godina održavala takmičenja koja će inspirisati moderne olimpijske igre
Odluka o Berlinu kao domaćinu doneta je 1931. ili 1932, u vreme Vajmarske republike, ali je u vreme realizacije na vlasti bio kancelar Adolf Hitler.
U svakom slučaju, te 1936. godine olimpijska baklja, upaljena Sunčevim zracima skupljenim u žižu sfernog ogledala u Olimpiji - kao i danas - nošena je i vožena kroz Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Na ukupno 3.422 kilometra puta nosilo ju je isto toliko ljudi: poslednji je, u Berlinu, bio atletičar Fric Šilgen.
Cela ta priča nema nikakve osnove u antici. Nikakvo nošenje baklje nije bilo deo igara u Olimpiji.
Igre u Olimpiji nisu počinjale ni štafetom, ni bakljom. Vrhunac slavlja predstavljala je hekatomba, jedenje mesa stotinu volova žrtvovanih Zevsu. Plamen je tu imao i vrlo praktičnu, osim simboličke primene: žrtvenik posvećen Zevsu, početkom nove ere visok oko 15 metara, činio je pepeo svih prethodnih žrtvovanja i pratećih gozbi.
Sve ono što je kao olimpijsku baklju ovekovečila Leni Rifenštal (u propagandnom filmu Olimpija) bilo je "deo pokušaja nacističke propagandne mašine da mitologizuje i mistifikuje režim Adolfa Hitlera", piše "Vreme".
Ipak, baklja se nosi i danas: na brodu je, na putu za London, prešla Lamanš 1948, avionom se prvi put vozila u Helsinki 1952, četiri godine kasnije nosili su je i jahači, 1976. je do Montreala stigla posredstvom radio-signala... A do Sidneja 2000. nosili su je i ronioci. Putovala je indijanskim kanuom, na kamili, ali i konkordom. Od 2004. i igara u Atini baklja prelazi globalni put, a njeno "nošenje" traje celih 87 dana.
(MONDO)