Odgovor smo saznali od ljudi sa ovih prostora koji su na svojoj koži osetili sve strahote ratova 90-desetih...
"Čovek nije od krvi i mesa, čovek je od čelika sazdan", vele nam srpske starice Ilinka i Darinka, koje smo ovih dana zatekli u Kninu.
U selima oko Knina i dalje tragovi rata. Napuštene kuće, zatrta sela...Tragovi od gelera na polurazrušenim zidovima sablasno praznih zaseoka. Usput više ovaca i jaganjaca nego ljudi. Baš u jednom od tih, dalmatinskih sela živele su dve bake kod kojih smo s namerom došli.
Priča o ratovima 90-desetih za njih nikada nije okončana. Kao ni za starca Ivu i staricu Raziju koje smo pronašli na drugom nekadašnjem poprištu krvavih sukoba - u Baniji, u Glini...
Četvoro starih, iznemoglih ljudi, sa kojima smo pričali živi su simboli svog besmisla rata. Dok broje staračke dane, uglavnom u samoći, svi nas primaju rašinerih, izboranih ruku i svi sa nama dele istinu koje su se celog života držali: "Nije bitno ko je Srbin, a ko Hrvat, bitno je ko je čovek".
Više od dve decenije posle ratova koji su i dalje neprestani povod za varnice među državama, nekadašnjim bratskim republikama jedne velike i lepe zemlje, starine sa kojima smo razgovarali zvuče gotovo neverovatno - nigde nacionalne ostrašćenosti, nigde isticanja da su za rat krivi oni drugi..."Čovek je čovek", njihov je jedini moto, iako su neki od njih u ratu ostali bez svojih najmilijih, ali i svega što su tokom života stvarali.
Ljudski je, kažu, i što su posle godina mučenja u ratom razrušenim domovima, kolektivnim centrima, iznajmljenim neuslovnim stanovima, dočekali da staračke dane ipak na kraju dostojantveno provedu...Ilinka i Darinka u stanovima koji su za njih omogućeni u okviru međunarodnog programa, a Ivo i Razija u tek otvorenom i rekonstruisanom Domu za stare...
ZBOG NJIH BI ZAPLAKAO I DALMATINSKI KAMEN...
"Da mi nije ovog stana, odavno bih se ja pozdravila sa životom", iskrena je baka Ilinka Knežević, koju smo pronašli u lepo uređenoj stambenoj zgradi u centru Knina.
Čeka nas kao da joj je došao rod najrođeniji, pognuta i sa štapom ruci, ova povratnica u Hrvatsku, davne 1995. izbegla od rata.
Ne krije Ilinka da joj je stan u kom živi poslednje četiri godine bio jedini spas, kada je ostala sama i bespomoćna u selu, pošto su joj umrli muž i ćerka, a ostala deca se rasula po svetu.
Tu u Kninu kaže, sad ima prijatelje, komšije..."Sa svima divanim, a pomoć ni od koga ne tražim", kaže kad je pitamo kako se snalazi sama u stanu, ko joj pere, kuva, sprema, pomaže?
A stan blista - sve je na svom mestu, nigde prljavštine, nigde nabacanih stvari. Može, kaže još sama da se brine o sebi iako gazi 82. godinu života.
Priznaje, teško joj je kad treba negde otići. Noge polako izdaju, jedva se kreće uz pomoć štapa. Sve nade polaže u obećanu pomoć opštine - ženu koja bi trebalo da je obilazi i ponešto opere, skuva...
Pitamo je kako je, bez ikog svog završila tu gde jeste. Priča tužna, priča ratna, priča naša balkanska...
Ilinka je srećno sa porodicom, mužem, dve ćerke i sinom živela u obližnjem selu Oton, dok deca nisu odrasla, počela da se žene i udaju. Nju i supruga invalida je same u tom selu sačekala "Oluja". Prvo nisu hteli da krenu sa kolonom izbeglica, a onda im je, u vihoru rata sin poslao pomoć - zamolio je strica da ih kolima izbavi.
"Ništa drugo nisam ponela, nego svoju torbicu i dokumente. Uzela sam i dva ćebeta ako nas uhvati kiša ili led. Ostala je kuća, sve onako zakucano. A imali smo blaga - kravu i ovce, sve to je ostalo", počinje priču o izbeglištvu ova baka.
Po teškom i lošem pamti te dve godine potucanja po kolektivnim centrima u Srbiji, dok ona i muž nisu rekli "dosta" i odlučili da se vrate na svoje ognjište, pa makar na njemu ne našli ništa.
Pamti Ilinka kada su ih u Užicu "stavili u neku zgradu gde su bili radovi". "Tu smo prenoćili, a voda pored naših nogu curi...Bože moj, bože, ja ne znam od čega smo mi, nismo od krvi i mesa...Što sam i živa, šta sam muke imala".
Stara Pazova, Novi Sad, Fruška gora, samo su neka odredišta na koje su Ilinka i njen suprug seljeni, od centra do centra.
"Slali su nas i u neki Kosjerić, pa u Sjenicu...Muž kaže, nećemo mi tu, 'ajmo se vraćati u Novi Sad, tamo smo bar imali naše poznate iz sela...Tamo je bilo dva velika smeštaja, imali smo hranu i sve, ali nije bilo kreveta, na podu samo neka žica...Gde god pođeš tuga i jad, sve gore od gorega", priseća se baka Ilinka.
I onda su na sve stavili tačku...
"Muž mi veli da zovemo sina Dragana da dođe po nas, ovde ne meremo više biti. Tako je i bilo. Kada smo čuli da se papiri prave i da se možemo vraćati, ajme naše sreće", seća se Ilinka tog maja 1997. kada su ona i muž pošli ka svom Otonu.
Drhti joj glas dok priča šta su tamo zatekli:
"Ništa nismo u kući našli nego ono što ni njima nije valjalo! Prozori porazbijani, sve ubi' bože...Imali smo kravu, dvoje prasadi, desetak ovaca i desetak janjaca, krava je bila za teljenje, oni su to sve poklali. Bože sačuvaj šta su radili. Ja o tome ranije nisam ni mogla da pričam, bila sam u depresiji", kaže nam tužno Ilinka.
Ipak, u svom tom haosu kao slamka spasa pojavila se informacija da povratnici mogu da ostavare pravo na penziju, a pošto je Ilinkin suprug do tada radio, uskoro su uspeli da obezbede kakve-takve stalne prihode. Usledila je i pomoć države i humanitarnih organizacija...
"Pomagali su nam, davali i za hranu. Davali su nam i materijal za obnovu kuće, ali kako kad smo stari i ne možemo sami raditi, a da platimo majstore ne možemo", priča Ilinka.
Pitamo gde su u to vreme bila njena deca i da li je od njih bilo pomoći.
Imala je, kaže sina i dve ćerke, ali joj je jedna od njih pre pet godina, posle teške bolesti, preminula. Sin živi u Holandiji, druga ćerka, takođe izbegla sa mužem i svojom porodicom, u Batajnici kod Beograda...
"Kad sam ćerku izgubila onda sam i pamet izgubila", pokušava da nam objasni Ilinka zbog čega ne može da se seti svakog datuma dok opisuje izbeglički život...
"Od čega da mi oni tad pomognu? Ni za sebe nisu imali...", jada se baka Ilinka i brani svoju decu.
Ipak, ona i muž nekako su se snašli, počeli su i da sade baštu, imali su šta da pojedu, a drugo im nije ni trebalo.
Sve se ponovo u času promenilo kada se Ilinkin muž razboleo i umro.
Tada je Ilinka ostala sama u kući na selu, nije više bilo ni mrvice snage u njoj da sama krene dalje...
Igrom sudbine, baš tada su do nje došli ljudi iz međunarodnog programa i objasnili joj da ima pravo na stan. Od tada, a pre tačno četiri godine, Ilinka sa novim elanom dočekuje svaki dan...
"Imam svoju mirovinu (penziju od muža), bila je do 1.500 kuna, a sad su je malo i povisili". Nije baš dovoljno, kaže, kad plati sve račune da normalno živi, ali uskoče i deca, pripomognu, a ponekad i svrate.
"Doći će sin u julu i ćerka njegova koja se već udala...Iz Batajnice ćerka dođe jednom godišnje, ne može češće - ima dvojicu sinova i muža, znaš kako je kad je u kući sve muško", kaže nam Ilinka.
Otkriva nam za kraj, da joj je velika uteha u samoći još jedna starica iz njenog Otona koja takođe živi u Kninu. Pitamo je gde tačno..."Ja ću vas odvesti do nje", spremno odgovara Ilinka, uzima torbicu, stavlja je oko vrata i hita ka vratima. Mora da iskoristi priliku pošto smo kolima tu, kod Darinke dugo, dugo nije bila...
NIJE HTELA DA NAPUSTI DOM NI I U VIHORU RATA
"Kakva sudbina, pa njih dve žive na pet minuta jedna od druge...", kaže mi kolega dok Ilinku pridržavam za ruku uz stepenice na ulazu u Darinkinu zgradu.
Naših pet minuta hoda, za njih nepremostiva prepreka. Čuju se dva puta dnevno telefonom, kaže Ilinka, da nadoknade...
Otvara nam vrata starica tužnog pogleda. Prekida ručak, u šerpici na stolu ostaci kuvanog kupusa. Nema mesa, nema salate...
I kod nje "sve pod konac". Ni trunke prašine.
U prizemlju je, da joj bude lakše. Pitamo je kako se snalazi sama.
"A kako...nikako. Šta ću, stara, bolesna ne mogu ništa. Moram drugog dočekati tu da mi nešto pomogne", kaže Darinka Opačić i objašnjava da joj u pomoć priskaču mlađi ljudi iz zgrade koji kad ih zamoli odu do prodavnice. Ko su komšije pitam, Srbi ili Hrvati?
"Ne znam, i ne pitam ih. Za me' ko je dobar - dobar, svejedno bio Srbin, bio Hrvat. Hoće da mi pomognu, i muški i ženski", kaže baka Darinka i dodaje da od kad je došla u stan nema nikakvih problema zbog toga što je Srpkinja.
"Kako, ko je pre pre to gledao, to se ženilo i udavalo, kumovalo, a sad je to...Eto ti", još je samo izustila.
Darinka ima dva sina, snahe i troje unučadi. Muž joj je umro pre 15 godina. Najčešće je, kaže, jednom mesečno posećuje sin koji sa porodicom živi u Beogradu, i sam već penzioner, ali sa malim primanjima.
"Ne može češće da dođe, odakle?", kaže pomirljivo osamdesetšestogodišnja Darinka.
Pitam je koji joj je najveći problem, ima li za hranu, lekove?
"Bogme slabo, dok platim sve obaveze, slabo šta ostane".
Pa kako živite, pitam...
"Kako, evo vidi kako. Pre sam i mogla, ali sada dok platiš sve obaveze, struju, smeće, ostaneš na ničemu...".
Pitam je, dalje, ima li neku želju - zbunjeno me gleda..."Šta, šta ću...ništa brate, ništa...kad ovako ostaneš sam i jadan, može se meni rugati ko hoće, ali bogami nije za ruganje. Sama sam po ceo dan, dođe mi da crknem od muke. Dok je Ilinka mogla dolaziti, tako sedimo i brže vreme prođe, a sad...kuku", jada se Darinka.
Odbija svaku pomisao o odlasku u starački dom.
"Neće ona sa nepoznatima, hoće da bude sa svojima", dobacuje Darinka sa druge strane sobe...
Tuga i jad...
Obe se slažu da je za sve kriv rat i da bi i dalje srećno živele u svom Otonu da ga nije bilo.
Za razliku od Ilinke, koja je izbegla, Darinka nikada nije napuštala Hrvatsku. Deca su izbegla, a ona, muž, jetrva i dever ostali su uvek u svojoj kući. Ratne dane ne želi preterano da opisuje, ali tvrdi da su prema njoj svi bili dobri:
"Govorili su nam, nemojte se strašiti, oni su bili jako jako dobri. I Vojska i policija, niko nas nije dirao", kaže ova starica.
Iz svake njene reči i pokreta provejava patnja za nekadašnjim domom koji ni u ratu nije htela da napusti:
"Što sam živila, živila sam u Otonu, a kasnije - ajme, kuku. Naroda tamo više nema, sve kuće su zatvorene. Neko je umro, neko otišao dalje i tako. Lijepo sam gore živila, kad mi je bio narod tu, sad samo izađem do ljekarne (apoteke) i to je to", žali nam se Darinka.
Vreme je da krenemo dalje na put...I Ilinka kreće s nama. Darinka kao dete gleda za njom i kao hipnotisana ponavlja:
"Ilinka, ja sam mislila da ćeš ti još malo ostati...".
"SAM KAO PRST...SAMI SMO SEBI KRIVI"
Sledećeg našeg sagovornika Iva Božića, Hrvata izbeglog iz BIH, zatičemo u tek otvorenoj, lepoj i prostranoj zgradi u Glini.
Do njega nas vodi direktorka Doma za stare Renata Tominović-Ceković. U domu ,ukupno 34 korisnika. "Oni su prvi stigli, većina iz organizovanog smeštaja Polikarp Pula. To su bivši prognanici koji su lošeg zdravstvenog stanja i nemaju nikoga", kaže za Mondo Tominović-Ceković.
U pitanju su, kažu, izbeglice iz BIH i sa Kosova.
"Oni uglavnom nemaju ništa, nikakve penzije. Isključivo zavise o pomoći države. Neki imaju porodice, ali ta porodica ih nikad nije videla...", objašnjava nam direktorka doma dok nas vodi ka Ivi.
Dočekuje nas vitalni starac, uredan i doteran. Pored uzglavlja kao u crkvi - ikona do ikone.
Kao da raportira u Vojsci, odsečno, jasno i glasno nam se obraća.
"Ja sam Ivo Božić, rodom iz BiH, opština Gradačac, selo Donja Tramošnica, reon Bosanska Posavina, došao sam ovde jer sam morao, kad je bio pritisak rata", kaže Ivo.
Opisuje nam kako se našao među rekama izbeglih, te 1993. godine, tokom rata u BiH.
Nije, kaže, doživeo nikakve pretnje."Javili su mi samo da se spakujem sa babom (njegovom suprugom) i da za tri dana odlazimo. Rekli su mi - ti si 1932. godište, ti ne možeš s nama bit'. Rekli su: hranu ponesite i idete za Hrvatsku", objašnjava Ivo.
"Pošto nismo mogli ovamo prići preko Županje, gde su bile borbe, onda su nas prevezli kamionom preko Gradačca, za Tuzlu, za Hercegovinu i eto tako smo došli", priseća se.
Njegova supruga je ubrzo po dolasku u Hrvatsku umrla od raka na plućima.
"Sam sam ostao kao prst, deca u svijetu...Mi smo sami sebi krivi, mi stari što smo napravili nered našoj djeci, nisu oni krivi, eto tako je to ispalo.Moram reći ono što jest', on je meni starom rekao izlazi, a on je ostao i poginuo, i ja star sad živim", tumači situaciju u kojoj se našao Ivo.
Iako je imao šestoro dece, dva sina su mu preminula. Od ostale dece jednom ga je posetila najstarija ćerka.
Pre nego što je dobio smeštaj u domu u Glini, 23 godine proveo je u neuslovnom smeštaju u Puli.
Ali ne žali se Ivo ni zbog toga..."Bilo je lijepo, ne baš kao ovde ali je poslužilo, sve su nas pomagali, imao sam lečenje, imao sam hranu, i fin razgovor, a naši dragi prijatelji koji se brinu za izbeglice pobrinuli su se i da ovo naprave i zato hvala svakom ko nam je pomogao, donatorima, ovom mestu ovde, Zagrebu, Glini. Djed ima sve ovde kako treba, i ja se molim ovde za svakoga", pokazuje mi ka ikonama Ivo.
Pozdravljamo se i krećemo dalje...U drugoj sobi, pognuta u krevetu sedi Razija, starica tužnog pogleda, iz Bosanske Gradiške.
Bojažljivo nas gleda, kada postavljamo pitanja o ratu...Pogled joj luta ka fotografijama nekih mladih ljudi koje drži kod prozora.
"Nikoga nemam, nemam se gde vratit'", kaže Razija dok joj se suze slivaju niz lice.
Dugo je u Hrvatskoj, kaže, već 22 godine.
"Sve sam zaboravila, ne mogu ni godine kad sam stigla da se setim. Još kako sam izgubila te sinove svoje, ničeg se više ne sećam. Jednog, starijeg, odveli su i ubili četnici, a mali je bio u hrvatskoj vojsci, pa posle rata živeo u Puli...Tamo je i umro od raka na prostati", isprekidano i sa uzdasima izgovara Razija.
Sa bolnom grimasom uzima uramljenu fotografiju stradalog sina."Pala sam i povredila obe ruke, tek ovde kada sam došla su mi pomogli", kaže Razija i ispraća nas istim bojažljivim pogledom kojim nas je i dočekala - poput ranjene životinje koja je izgubila svako poverenje u ljude.
Glinu napuštamo "ozračeni" tim pogledom...Bar su konačno svi na sigurnom, imaju krov nad glavom i mlade ljude koji o njima brinu. Za rane na duši nema leka, one druge će im u domu zbrinuti...
LEPŠA PRIČA ZA KRAJ
Da nisu svi izbegli u Hrvatskoj ostali bez ikog svog i svake nade uverila nas je poseta porodici Živka Vojvodića, koji i danas živi u rodnom Benkovcu.
Dočekuje nas u lepom, novom stanu u zgradi koja je za izbegle iz tog grada sagrađena u okviru međunarodnog programa.
Živko je odlučio da tu smesti ćerku koja je zasnovala svoju porodicu, a on najviše dane provodi u kući u obližnjem selu. I njegova supruga Mira je od nedavno u stanu sa ćerkom, zetom i unukom, pošto je našla posao kuvarice u gradu pa zbog toga više nije u kući sa mužem.
"Pune 23 godine, od kad smo izbegli u Banjaluku, plaćali smo stan i živeli kao podstanari. Sada smo se vratili tu i bolje je. Znači nam dosta ovaj stan jer nemamo ništa svoje", objašnjava nam Živko dok s ponosom pokazuje lepo namešten prostor u kom sada živi njegova porodica.
Imali su, kaže, kuću na selu koju su tokom rata zapalili. Pošto se kuća vodila na njegovog pokojnog oca, nisu imali prava na odštetu. "U naš stan u Benkovcu, koji se nalazi 200 metara dalje od ovog neko se uselio, ne znam ni ko, nikada nisam tamo otišao da vidim",jada se Živko.
Do 1995. godine živeo je, priča, sa ženom i dvoje dece u Benkovcu. Radio je u industriji građevinskog materijala, a žena Mira kao kuvarica. Ćerku su dobili 1985., a sina, koji sada živi i radi u Nemačkoj 1987.
"I tako...Mi sa dvoje dece se u 'Oluji" nađemo kao i svi drugi u koloni. Prvo smo otišli u Banjaluku, pa kod ujaka u Sombor, gde ih je već bilo puno - njih 36, pa opet nazad u Banjaluku. Iznajmili smo stan i stanovali tamo sve do lani", kaže Živko.
Priseća se, Živko, i kako je počeo rat.
"Počelo je prvo odvajanjem ko je Srbin a ko Hrvat, mudrovanjem, kako bi mi Dalmatinci rekli manitanjem po tim skupovima, po tim čudima, počeli su ljudi da dobijaju otkaze zato što su druge nacionalnosti. Meni se to nije dogodilo pošto je u Benkovcu bilo većinsko srpsko stanovništvo", objašnjava.
Ali dogodilo se nešto još gore. Postao je učesnik rata "kao i svi drugi iz Benkovca u to vreme".
A kako pamti te dane rata?
"Bilo je dosta granatiranja i sakrivanja po podrumima...Nisam bio na prvoj liniji, pošto sam imao problema s nogom, pa sam više radio kao kuvar. Ali, u ratu sam izgubio i dosta braće, braće od strica, od ujaka, zeta, bilo je i dosta ranjenih. Pre 'Oluje', žena je sa dvoje dece često odlazila prema Kninu kod rođaka gde se manje pucalo", objašnjava Živko, dok nam Mira govori da je morala da beži jer je njen sin tada teško sve podnosio. "Budio se noću, plakao, nije mogao da zaspi", objašnjava Mira.
Slažu se i Mira i Živko da pre rata nije bilo podela na Srbe i Hrvate, a da se od njega sve promenilo.
U Benkovcu je sada većinsko hrvatsko stanovništvo, ali nacionalnih razmirica sa Srbima nema.
"U zgradi ti se niko ne javlja, ali te ni ne goni. Ali nema više onog druženja po kućama... Bio sam dobar sa puno Hrvata, sad od toga nema ništa", kaže mi Živko.
Pitam ga kada će to da se promeni?
"Nikad", odgovara Živko bez dileme.
Nije Živko upoznao Ilinku i Darinku, da mu kažu ono što i nama...
Sledećeg ponedeljka čitajte u kakvim uslovima žive izbegli u Crnoj Gori.
