Put po regionu i priču o ljudima kojima je rat u bivšoj SFRJ odneo sve, završavamo u BiH, poprištu najžešćih sukoba...Porodice Guta, Ramović i Marić ne kriju: "Nismo se mrzeli sa drugim narodima ni pre rata, a ni sada".
Zaseok Božanovići, na planinskom prevoju iznad Foče. Voze nas džipom, ne može drugačije. Nova kuća na vrh brda. U njoj živi naš domaćin, Šerif Guta, otac sedmoro dece...
"Ovde sam i rođen i odrastao. Tu sam bio sve do rata, a 1996. sam se ponovo vratio", objašnjava nam Šerif dok nas on, supruga, dve ćerke i komšija srdačno pozivaju da sednemo uz njih. Kao da je vreme stalo. Nije im čudno što smo iz Beograda i što smo banuli baš kod njih, u usamljenu kuću, u bespuću, navrh brda.
Šerif i njegova mnogočlana porodica pre dve godine su, kao povratnici, dobili kuću u okviru međunarodnog programa, o kom smo do sada već pisali. Njihova porodična kuća, u kojoj je Šerif od rođenja, 1953. godine živeo, nestala je u jednom danu, juna 1992. godine, u plamenu rata...
Prošao pakao dva logora i kaže:Ljubav sve pobeđuje
"Niko ne zna ko nam je spalio kuću. Mi smo se iselili iz nje čim su počeli da granatiraju sela", sleže ramenima Šerif Guta.
Pitamo ga da li je bilo strašno i kako pamti te dane, pre izbeglištva?
"Kako neće biti strašno? Blizu kuće, isped vrata nam je pala granata. A granata kad padne, znaš koji je to udar... Srećom nismo imali ranjenih, ni mrtvih. Ali komšijina ćerka izgorela je u vatri kad je pala granata na kuću, nije mogla da pobegne, bila je nepokretna. Ona je jedina žrtva u selu", objašnjava nam, pokušavajući da nadjača ostale članove porodice, od kojih svako želi da ispriča svoja sećanja na "vreme zla".
Svi su, kaže, izbegli u Trnovo, peške su dva dana putovali, a poneli su samo "da se može pojesti, pokriti i ništa više". "Nije bilo napada dok smo putovali, videli su nas, ali niko nije ni pokušao da napadne", ističe Šerif, kao uvod veliku životnu istinu koju je mukom spoznao...
Nije ga, kaže, nikada u životu, niko od Srba, komšija iz drugog sela, maltetirao. Ni Bošnjaci iz njegovog sela nisu prema Srbima bili loši.
"Pre rata ja sam radio u srpskom naselju i niko mi nikad nije rekao ni: 'Potamo se'...Ovo su samo stranci 'ubrljali'. I ovo ću da vam kažem - Srbi iz Vojkovića sela 1996. godine došli su ovde prvi put posle rata da obiđu svoja imanja. I znate šta - došli su svi ovde kod mene, svratili na kafu, njih 15", kaže Šerif dok pokušava da nam objasni besmisao rata.
Ko je Srbin, ko Hrvat, a ko ČOVEK? (FOTO, VIDEO)
"Srbin mi je i kravu posle rata poklonio. Iz Vojvodine je čovek, dolazio je skoro ovde da nas obiđe i vidi", kaže Guta.
A rat, kao rat...Vraćamo se na priču o još jednoj koloni, o još jednom napuštanju doma, komšija, prijatelja...
Pošto je počelo granatiranje, Šerif sa porodicom beži u Trnovo, pa preko Igmana, na kom su jedno vreme proveli pod šatorom, odlaze u Sarajevo, gde ih čekaju godine života u gradu pod opsadom.
Porodica se ovde razdvaja zbog toga što Šerif odlazi na ratište, a njegova supruga, tada sa osmoro dece, smešta se u kuću sa još dve porodice. Najmlađa ćerka, u to vreme dvogodišnja Jasmina, dobija epilepsiju, za koju porodica misli da je izazvana stresom koje je dete, tokom stalnog granatiranja preživelo.
Suze se iskre u oku Šerifa Gute dok priča o tim trenucima, kao i onim kada je posle rata ostao bez sina, u jezivoj nesreći, kada je na njega palo drvo dok je radio u šumi.
I Šerifova supruga Đula ne može da sakrije tugu dok se priča o danima nemira koje su kao izbeglice prošli.
"Živeli smo sa tri porodice u jednoj kući. Hranu su nam donosili iz narodne kuhinje...Dobijemo jednu kanticu pa delimo. Nisam imala za svu decu, pa sam ovu najmlađu do treće godine morala da dojim", uzdiše Đula.
Nisu imali kaže, ni gde da se sakriju kad je granatiranje...
"Nismo imali podrum...Sediš u kući i gledaš kroz prozor dok padaju granate", priseća se Đula.
Posle četiri godine potucanja po tuđim kućama, i okončanja sukoba, porodica odlučuje da se vrati u svoje selo 1996. godine. Prvi dolazi Šerif, a potom i ostali.
Pošto je kuća koju su imali zapaljena i potpuno uništena, podižu kolibu od 20 metara kvadratnih. Svih 11 članova porodice Guta smešta se u nju. Privremeno rešenje bila je i montažna kućica koju im je opština Foča potom podigla.
A pre dve godine, konačno počinje novi život za sve, pošto dobijaju preko potrebnu pomoć i lepu, jednospratnu, prostranu kuću.
Od tada, kažu, sve je mnogo bolje. Bave se poljoprivredom, imaju ovce i krave, a cela pordica bere i lekovito bilje koje od njih razni putnici namernici otkupljuju...Imaju, kažu sve, a jedino za čim čeznu je lek za bolesnu kćer.
Lek za svoje dete traži još jedna majka koju smo na istom putu našli...
ZBOG ČEGA MALA AMILA PIŠE ĆIRILICOM...
Zove se Namira Ramović, imala je samo šest godina te 1992. godine kada je izbio rat. Sada je majka devojčice Amile i sina Benjamina. Sve što želi je da njena deca ne prežive strahote koje je kao dete prošla.
U stan u Foči koji je dobila u okviru međunarodnog programa Namira je da suprugom i decom useljena 4. oktobra prošle godine. Konačno je zadovoljna što ima siguran i lep krov nad glavom u novoj zgradi napravljenoj baš za njoj slične, unesrećene u ratu.
Malo toga pamti iz vremena kada je kao detence morala sa roditeljima da ode iz rodnog Tjentišta. Ali jednu scenu ne može da zaboravi:
"Gledali smo, moja braća i sestre i ja kako nam gori kuća. Sa druge obale reke stajali smo i posmatrali kako sve što smo imali u plamenu nestaje", priča Namira dok pogledom po stanu traži osmogodišnjeg Benjamina, nemog dečaka kom je u potpunosti posvetila svoj život.
Kuću su im, kaže, zapalili Srbi. Bukvalno sve kuće u selu bile su popaljene.
"Sećam se i da su nas posle toga stavili u kamione, na galeriju su nas decu popeli i odvezli su nas u Zenicu, u kolektivni centar", priča Namira i dodaje da, na sreću, posle toga "nisu znali šta je rat", jer je u Zenici bilo mirno.
Ni roditelji im nikada nisu do detalja pričali kako je za njih izgledao rat, želeli su da ih takvih priča poštede.
"Žele da živimo bolje, a ne da se vraćamo u 1992. godinu i razmišljamo šta je bilo pre. A države se non-stop vraćaju na tu 1992. Mi uopšte ne gledamo na to...Bilo je, prošlo je, ne ponovilo se nikad...", izričita je Namira.
Smatra da nikoga ne treba mrzeti, ali da u Foči još ima onih koji ne mogu da pobegnu od mržnje.
"Da ja sad gledam ko je ubijao ko nije? Ubijali su i naši, i Bošnjaci i Srbi, to bez daljeg", nema dileme Namira.
Kao i većina naših sagovornika tvrdi da uoči rata nije bilo nikakih razmirica i netrpeljivosti među narodima.
Deca "Oluje" rasuta po Srbiji (FOTO, VIDEO)
Odakle onda rat? Pitam i nju isto pitanje:
"Jače sile su u pitanju", jedino je što kaže.
Namira nam objašnjava i da decu vaspitava da sve ljude prihvataju i nikoga ne mrze.
"Moja ćerka je peti razred i više voli da piše ćirilicu nego latinicu. Kaže to je moja odluka, jer u Federaciji deca mogu da biraju...Njoj se dopada ćirilica i tako piše", pomirljivo kaže Namira.
I još jednu stvar, koju komšije i prijatelji baš ne razumeju, radi s ponosom Namira. Svog dečaka sa smetnjama u razvoju svakog dana vodi u srpski deo Foče, kod tamošnjih lekara jer su, kaže, bolji stručnjaci za bolest koju ima njeno dete.
"Idemo u Foču, tamo je tim doktora defektolog i logoped. Oni su Srbi, ne Bošnjaci, ali su prihvatili moje dete i mene. Kažu - nama je bitno dete, a ne koja je nacija i da mu što bolje pomognemo",priča zahvalno Namira i dodaje:
"Neki mi govore: Kako smeš u Foču? Ne znam šta imaju u glavi, pre niko nije gledao ko je ko. Nikad mi roditelji nisu rekli: 'Sine moraš mrzit tog...", sa nevericom priča ova mlada žena.
Pogled joj opet ide ka Benjaminu..."Sada i kaže poneku reč, ali nema razvijen govor kao vršnjaci, pa još nije krenuo u školu", zabrinuto dodaje.
Namira se nada da će i tu prepreku uskoro da prevaziđe i da će kada njen sin krene u školu početi i bolji život za celu porodicu.
Jedini koji ostvaruje prihode u kući je Namirin suprug Mirsad, pošto je ona po ceo dan uz bolesno dete. A želela bi i Namira da nađe posao, tada bi se lakše plaćali računi.
"Izguramo i ovako nekako. U bašti pored zgrade posadimo sve - luk boraniju, papriku...", objašnjava nam, dok nas ispraća, porodičnu kombinatoriku Namira.
NISAM HTEO DA IDEM U RAT...
Sledeća stanica na putu po BiH, selo Žeravac, u Republici Srpskoj, kod Dervente.
Još uvek razrušene kuće i tragovi gelera po zidovima u okolnim selima otkrivaju da ratne rane i u ovom području još nisu zarasle.
"Šta vas kod mene dovodi?", pita nas Nikola Marić, Hrvat povratnik iz ovog sela.
"Došli smo da vidimo kako vam je", kažem i upirem pogled u novu kuću sagrađenu na prostranom placu, Marićevoj dedovini.
"Kako mi je - nikako! Životarimo ovde sin i ja", bez oklevanja kaže Nikola.
A kako je Nikola došao do toga da sede glave očajava tu, sam sa sinom, u Žeravcu?
Rat mu je, kaže, odneo sve!
Kao ključnu pogrešnu odluku u svom životu Nikola navodi onu kada je, dok je još bio u snazi, mnogo godina pre rata, odlučio da posao vozača cisterni, zameni traktorom i njivom. Ta odluka doprinela je da sada nema nikakvu penziju, za razliku od svojih vršnjaka.
Hteo je, kaže, da bude svoj na svome. Obrađivao je zemlju, imao svinje, krave, mehanizaciju. Bavio se i mehanikom, popravljao automobile.
I onda se i njemu dogodio rat.
"Sila prilika me odvela, rat je započeo, sa šestoro djece otišao sam u svijet...Morali smo otići, prvo su ovde Hrvati isterali Srbe - mesec dana oni su se vukli prema Banjaluci. Onda su Srbi nakon mesec dana krenuli da osvoje svoje. U međuvremenu su ovde Hrvati, HVO, popalili kuće, porobili srpska mesta, a onda su oni pokrali nas i to je to...", očas posla objašnjava Nikola celu situaciju.
Kaže i da je, kada je to od njega traženo, odbio da učestvuje u ratu:
"Ja sam bio uz djecu, nisam hteo da idem u rat da ih ostavim. Govorili su mi da idem, nek' žena bude sa djecom. Ne, ne, ja sam otac i ja vodim brigu o djeci, rekao sam im", kaže nam ovaj u svet razočarani čovek.
Pre nego što je izbegao, čule su se borbe u selu. Odjekivali su pucnji na sve strane, zviždale granate...
Deca su, kaže, patila."Imali smo podrum za zimnicu, ja sam tu djecu stavio da ne može metak da ih okrzne. Ne volim se ni sjećat toga", stresa se, kao da ponovo sve proživljava Marić.
Ipak, u svakoj nesreći ima sreće, kaže:
"Nesretan sam što se tiče ekonomije i ovoga svega, ali sam sretan što su mi djeca živa", kao da se vraća iz nekog teškog sna Nikola Marić.
Onda je krenuo izbeglički život. Sa porodicom je te 1991. godine izbegao na Cres, i to zbog najmlađe ćerke koja je u jednom kolektivnom smeštaju dobila meningitis. Marićima je rečeno da je za nju jedini spas more i zato su se i uputili baš u taj kraj.
"U Samostan svetog Franje sam primljen sa šestoro dece", priseća se Nikola.
Porodica se na Cresu kako zna i ume snalazi da preživi, a deo njih je i danas tamo.
"Jedan sin sa mnom ovde pčelari, drugi sin je u Švicarskoj, još jedna ćerka na Cresu. I moja žena na Cresu čuva neku babu, dobija neku crkavicu, čisto da preživimo. Svi smo se rasuli na sve strane. Deca mi pomažu kol'ko mogu, ali šta da mi daju kada su svi u kreditima, plaćaju stanove...", nema kraja Nikolinim jadima.
Marić ističe da je otišao poslednji sa tih prostora, uoči samog rata, a da ga pre sukoba niko nije maltretirao.
"Radio sam po Srbiji, u Subotici i Pančevu vozio sam autocisternu i nikad po pitanju nacionalnostii nisam imao problem, ja sam miroljubiv", kaže Nikola.
I sada kada je selo u kom živi u Republici Srpskoj, nema, kaže, problema.
Rat je jedna od tema o kojoj razgovara sa komšijama...
"Kao da nikada ništa nije bilo što se nas tiče. Pričamo i o ratu da je svako oštećen. Svako kuka na svoj način. Kažu za rat - da su zavađeni, da nisu trebali ratovati, da nikad više neće uzeti pušku, da su mislili da će to drugačije biti, svako zaključuje na svoj način da je to prevara, da je nateran u rat...", poručuje nam Nikola dok ulazimo u automobil i krećemo dalje na put.
"Pozdravite mi Srbiju", još kaže dok ga ostavljamo na ravnici zarasloj u travu ispred nove kuće.
