Na današnji dan 1917. godine, pred srpskim vojnim sudom u Solunu je počeo proces protiv grupe oficira, poznate kao "Crna ruka", na čijem čelu se nalazio generalštabni pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.
Jedan od najkontraverznijih događaja u srpskoj istoriji 20. veka poznat je kao „Solunski proces“.
Pukovnik Apis i i drugi crnorukci su uhapšeni sredinom decembra 1916. godine i optuženi po dve tačke, da su spremali pobunu u vojsci, kao i da su planirali ubistvo prestolonaslednika Aleksandra i predsednika vlade Nikole Pašića.
Nedugo po započinjanju procesa optužnica je proširena na još dvojicu Apisu bliskih ljude, Radeta Malobabića i mladobosanca Muhameda Mehmedbašića koji su optuženi da su pokušali da izvrše atentat na regenta Aleksandra, 1916. godine, kod Ostrova u pozadini Solunskog fronta.
Apis je optužen da je inicijator i organizator navodnog atentata.
Sam proces je imao niz manjkavosti, a kredibilitet sudskog veća je bio upitan zbog ličnih sukoba sa optuženima.
Optužnica i izvedeni dokazi se nisu poklapali, svedoci su menjali svoje iskaze. O navodnom atentatu na regenta dovoljno govori činjenica da je po optužbi više puta menjan datum samog događaja kako bi se svi akteri našli u isto vreme na mestu "zločina".
I pored toga što je ovo suđenje bila jedna velika farsa, Apis je morao da plati. Ne za (ne)dela za koje ga je teretiala optužnica već za sve prethodno što je izašlo iz njegove senke. Ovo suđenje je trebalo da stavi tačku na delovanje najvećeg zaverenika moderne Srbije.
Presudom od 5. juna 1917. svi optuženi su proglašeni krivima.
Dragutin Dimitrijević Apis, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Milan Milovanović, Radoje Lazić, Čedomir Popović, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrt. Dok su Damnjan Popović i Muhamed Mehmedbašić osuđeni na po 15 godina zatvora.
Pod velikim pritiskom javnosti posle presude, odlučeno je da se na dugogodišnje zatvorske kazne pomiluju svi sem Apisa, Vulovića i Malobabić i njih trojca su streljana 26. juna 1917. godine u solunskom polju.
Pored njih koji su streljani u toku procesa u zatvorskoj bolnici preminuo je i Bogdan Radenković, nacionalni revolucionar, i idejni tvorac organizacije "Ujedinjenje ili smrt", a u Švajcarskoj pod nerazjašnjenim okolnostima umire i Vladimir Gaćinović najznačajniji prekodrinski član ove organizacije.
Sukob koji nije mogao da se završi drugačije sem krvavo
Smrt pukovnika Apisa bila je završni udarac u svirepoj borbi za prevlast koja se vodila između njega, Pašića i prestolonaslednika.
Sukob između Apisa i Pašića intenziviran je posle Balkanskih ratova na pitanju prioriteta građanske nad vojnom vlašću u novooslobođenim krajevima.
Crnorukci su Pašićeve radikale optuživali za niz malverzacija tokom Velikog rata i doslovno im pretili da će pri povratku uSrbiju morati da prođu ispod njihovih sabalja. Takođe, u vojsci je vladalo veliko nezadovoljstvo zbog sloma 1915. i kao prvog među odgovornima označili su upravo Pašića. Stoga Pašić nije imao izbora, morao je uraditi sve da Apis nestane, kako bi spasao sebe.
Sa druge strane prestolonaslednik Aleksandar i crnorukci imali su dinamičan odnos, u startu je bilo obostranih simpatija, a budući kralj je i novčano pomogao rad njihovog glasila - časopisa "Pijemont". Ali i pored toga što je uz njegovu neposrednu pomoć došao na mesto naslednika prestola, Aleksandar je zazirao od Apisa Dimitrijevića i u njemu video onog istog kraljoubicu iz 1903. godine.
Aleksandar nije dao na sebe i znao je kako da se zaštiti. Prestolonaslednika su okružili neki novi “prijatelji” i pristalice u vojsci, i oformilu su "Belu ruku" - pandan onome što je bila grupa okupljena oko Apisa
U vreme kada su do njega došle glasine, da se crnorukci međusobom po ulicama Soluna pozdravljaju sa "Živela republika", i da ako uvide da ih je primetio neko ko im nije blizak sa osmehom dodaju samo "Republika Francuska", regent je već delao.
Prestolonaslednik je Apisa još u Srbiji 1915. godine smenio sa mesta načelnika Obaveštajnog odeljenja, a 1916. godine on sa mesta načelnika Generalštaba smenjuje i vojvodu Putnika, koji je važio za čoveka naklonjenog crnorukcima.
Tokom 1915. kod Trstenika je poginuo najbliži Apisov saradnik, Vojislav Tankosić, a neposredno pred Apisovo hapšenje život je izgubio drugi Apisov najbliži saradnik, Vojin Popović - Vojvoda Vuk.
Legendarni Vojvoda Vuk, bio je komandant Dobrovoljačkog odreda, koji je u borbama na Kajmačalanu desetkovan. Deluje da je Popović svesno žrtvovan baš u tom trenutku kada se u Solunu razbuktao sukob sa Crnom rukom, a oni koji simpatišu crnorukce tvrde da su članovima ove oficirske grupe davani zadaci koji su se mogli opisati samo rečima - poslat u smrt.
Smena Putnika, smrt Vojvode Vuka i ostalih bliskih mu ljudi, bile su signal svim Apisovim neprijateljima da izađu na svetlost dana.
Harizmatični pukovnik Dimitrijević je pored vernih, gotovo fanatično odanih, pristaša imao i brojne neprijatelje, ništa manje fanatične ali u želji da mu naude.
Za mnoge je važilo jednostavno pravilo - Ili on ili oni.
I na kraju je ispalo on. Moćni Apis, onaj koji je presuđivao, odlučivao o životu i smrti, vođa Crne ruke streljan je od srpske ruke. Tog 26. juna 1917. godine u 4:45 izjutra, komandant streljačkog voda naredio je egzekuciju.
Apis je pred samu paljbu uzviknuo: „Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!“
Tako je u smrt i večnu polemiku o njegovoj istorijskog ulozi otišao pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, najpoznatiji zaverenik u istorije Srbije.
Revizija procesa
Početkom pedesetih godina, tačnije 1953. komunistički režim organizovao je reviziju Solunskog procesa s ciljem da iskompromituje kralja Aleksandra Karađorđevića, kao I ideju monarhizma među Srbima.
Povod za obnovu navodno je bilo pismo koje je major Ljubomir Vulović dan pred streljanje napisao, a koje je dospelo u ruke Aleksandra Rankovića, čoveka broj dva novog režima.
Na tom ponovljenom procesu 1953. godine u Beogradu, Apis i njegovi crnorukci su proglašeni nevinim i posmrtno rehabilitovani.
